Nekima sve ovo zvuči kao još jedna neizbežna poslovna činjenica u sve nemilosrdnijem svetu luksuza.
Ali za nas koji smo odrasli sanjajući o tom promišljeno ležernom stilu koji je Marant usavršila, ovo je reality check koji niko nije tražio. U surovom, postpandemijskom maloprodajnom pejzažu, čak ni kul devojke ne mogu pobeći od gravitacije. Za nas, Isabel Marant nije samo još jedna marka na etiketi crnog blejzera već simbol one ere u modi kada su ličnost i vizija, a ne strategija korporativnih konglomerata, bili ključ uspeha. Davala nam je utopiju u opipljivim komadima: izvezenu jaknu kao da je pronađena na pijaci u Oahaki, mini haljinu za svako slavlje, sandale koje nisu vrištale status već pitale hoćeš da đuskamo.
I dobro, de, te patike sa skrivenom petom koje su bile jedna od onih revolucija što su pojele sopstvenu decu (i inspirisale milion lažnjaka).
A kad smo već kod obuće, ko može da zaboravi kako je njen par čizama od puter mekog, naboranog antilopa pokrenuo hiljade street-style blogova, krasio noge manekenki između revija, urednica ispred Tuilerija i svake žene u hipsterskom lokalu od Beograda do Bruklina koja je ikada poručila čašu vina i pomislila: Želim da se preselim u Pariz? Ali tad je moda još uvek bila zabavna. Instagram nije još izravnao planetu.
Isabel Marant nikada nije jurila slavu.
Ćerka nemačke manekenke i francuskog fotografa, mladost je provela u pobuni: brijala je glavu, nosila očevu odeću i odbijala sve što je bilo ružičasto. Bila je anti-Galliano, anti-Gaultier: Parižanka, da, ali ne proizvod haute couture mašine. Godine 1994. pokrenula je svoj brend sa jedva funkcionalnom šivaćom mašinom i jasnom vizijom: moda treba da bude nosiva, samouverena i da nikada ne deluje kao da ste se previše trudili. Da je Jane Birkin prošla kroz Marakeš i izašla s cigaretom u jednoj ruci i jaknom sa resama u drugoj – to bi bila Isabel Marant. Njene revije delovale su više kao okupljanja starih znalaca nego kao spektakli. Znala je svoju ženu – i ta žena se stalno vraćala. Ali kako se globalni modni establišment menjao – blogovi prerastali u e-trgovinu, influenseri postajali pokretne reklamne kampanje – tako se menjala i mitologija Isabel Marant, mada uvek organski dostojantveno. Toliko, da se godinama činila imuna na nemilosrdni modni tempo.
Pa šta se desilo?
Poput mnogih modnih kuća srednje veličine, Isabel Marant se našla u opasnoj zoni između: prevelika da bi bila niche brend, a premala da bi se takmičila s megabrendovima čiji budžeti za marketing mogu progutati celu njenu kompaniju. Isabel Marant nikada nije igrala igru hajpa. Nikada to nije ni želela. Njeni komadi nisu pravljeni da postanu viralni; oni su pravljeni da traju — odeća u kojoj se živi, a ne slika. Ironija je gorka: u svetu opsednutom autentičnošću, Isabel Marant bi trebalo da cveta. Umesto toga, nalazi se stisnuta između rastućih troškova, zasićenog tržišta i promenjene definicije luksuza u svetu u kojem generacija Z traži instant gratifikaciju.
Može li Isabel Marant – kao žena, dizajnerka i brend – izdržati ovu oluju?
Kuloarima kruže glasine o razgovorima s evropskim investitorima, pa čak i s nekoliko američkih imena koja njuše priliku za spas i dugoročnu vrednost brenda. Jer nasleđe – čak i ono tiho, svedeno – i dalje je snažan adut u fashion industriji. Ali vremena je sve manje. Obveznice koje dospevaju 2028. nisu tako daleko. Restrukturiranje, ako do njega dođe, moglo bi kupiti vreme. Ali bez strateškog investitora – nekoga ko razume DNK brenda, a ne samo njegove bilanse – budućnost ostaje neizvesna. Hoće li novi vlasnici preoblikovati brend? Možda će ona sama pokušati da ga osmisli iznova, za novu eru? Ili će njeno ime ostati studija slučaja u onome što se događa kada dobra modna priča izgubi dah brže nego što može da se prilagodi?
Etiketa Isabel Marant garantovana je iluziju lakoće.
Ali danas više ništa nije bez napora – pa ni stil koji tako izgleda. U svetu gde dominira precenjeni logo, spektakl i beskonačna jurnjava za sledećim velikim viralnim trendom, Isabel Marant ostaje nešto tiše, intimnije. Ako nestane s te modne mape – ili još gore, ako postane još jedna žrtva apetita privatnog kapitala – to neće biti samo poslovni neuspeh. Biće to gubitak jedne modne filozofije, jedne senzibilnosti, jednog duha.
