I premda će u tim, za Srbiju mračnim devedesetima imperija sa meduzom dugo ostati asocijacija na krvave pare i polusvet koji ih se domogao, Versace je bio mnogo više od dizelaške poštapalice. Bio, i ostao, jedan od dobrih duhova mode. Ne onih koji se samo kulturno obeležavaju retrospektivama ili oživljavaju u limitiranim kolekcijama, već oni koji šapuću iz svilenih postava, opsedaju mermerna stepeništa i ostavljaju zlatne otiske prstiju na svemu što su dotakli.
Versace nikad nije bio zainteresovan da pravi odeću za svaki dan (osim ako je taj dan pesma Guns’n’Roses).
On je stvarao fantaziju – gde barokni anđeli koketiraju s fetiš estetikom, a supermodeli nisu skautovani, već krunisani. Naomi, Cindy, Claudia, Linda – njihova imena i danas zvuče kao refren opere. Razumeo je da moda nije pitanje ukusa, već moći. Zavodljivosti. Mitologije – grčke, rimske i one samo njemu svojstvene.
Kad je vest o njegovoj smrti obletela svet, svet je zadrhtao, a modna scena zanemela.
Visoka moda, ispostaviće se, nije pre toga znala da može tako da se tuguje. Bio sam klinac ali sam netremice gledao svaki prilog na vestima o tome i upijao novinske stupce koji su sa apetitom crne hronike donosile neproverene informacije. Tada je Beograd, sticajem čudnih okolnosti, imao pravi pravcijati Versace butik na početku Kneza i lutke u izlogu su bile obučene u crne haljine sa crnim ružama u brižljivo podignutim perikama. Nikad se nisam oteo utisku da je ta frizura, sa u crno obojenim cvećem zadenutim u punđu, što su sve manekenke imale na poslednjom revije koju je potpisao Gianni, bila neki njegov tmurni predosećaj.
Donatella, u crnini i razmazanoj maskari, postala je u danima nakon njegove smrti tragična figura kuće koju je razorila tuga, rame uz rame s tada jedanaestogodišnjom Allegrom, obema nasilno dodeljene uloge u tragediji dostojnoj antičkih pesnika. Elton John je plakao na sahrani. Princeza Diana je sedela nepomična. Nedugo potom, i ona je nestala. Da li je slučajnost što su modni zlatni princ i engleska zlatna princeza umrli u razmaku od 44 dana? Možda. Ali za one koji su to leto preživeli, činilo se kao rekvijem za najveće iluzije dvadesetog veka: slavu, lepotu – i veru da glamur može da spase od Ahilove pete.
Postoji izvesna poetika, mada trnovita kao one crne ruže, u tome što je Gianni Versace u večnost otišao sa stepenica svoje vile u stilu italijanske palate – koja se čak i u Majamiju isticala svojom ekstravagancijom. Sa mozaicima i pozlaćenim kapijama bila je zdanje evropske raskoši u gradu poznat po kriminalu, kokainu i penzionerima. Decenijama kasnije, kada sam zbog posla boravio u Majamiju, otišao sam da vidim taj prag. Začudio sam se koliko je bio dostupan sa, inače izrazito prometne ulice.
Ali valjda je takav bio i sam Gianni – svetionik smelosti koji je mogao da prepozna svako a put prepoznaju samo neki.
To ubistvo nije bilo samo kraj jednog života. Bio je to brutalan prekid priče koja je tek dobijala završne obrise. Versace je preživeo AIDS krizu, recesije, čak i dijagnostikovan rak. Do 1997. bio je čovek koji je pobedio. Njegova kuća je zasenila čak i večitog protivnika, Giorgia Armanija, u kulturnom kapitalu. Armani je oblačio biznismene. Versace – bogove. Ako je Yves Saint Laurent intelektualizovao požudu, Versace ju je obukao u zlatnu mrežu i stavio na naslovnicu Voguea. Spojio je umetnost i modu kao niko pre njega. Njegove saradnje sa Warholom, Hockneyjem i Jimom Dineom nisu bile marketinški gegovi, već kulturna alhemija. Pistu je pretvorio u katedralu vizuelnog užitka. Telo je proglasio svetinjom – naročito queer telo, u vreme kada to nije bilo ni sigurno ni poželjno.
Gianni Versace bio je gej u industriji zatvorenih vrata i otvorenih tajni.
Njegov svet je bio prožet homoerotizmom – klasični muški akt ponovo rođen u mišićavim bogovima s piste, igra rodova kao vizuelni eksperiment, sloboda želje kao estetika. Diskretnost ga nije zanimala. Gianni nije oblačio žene – on ih je naoružavao. Mini haljinama koje prijanjaju kao greh. Džungla-printovima što puze po telu kao dionizijski kamuflažni plašt. Krojevima oštrim kao ivica noža, omekšani jedino golom kožom i visokim sjajem.
To je čovek koji je rekao: Želim da ljudi budu uplašeni žena koje oblačim.
Danas, kada modna industrija promoviše osnaženu ženu, i dalje koristi Giannijev vokabukar – beskompromisnu seksualnost, pogled koji uzvraća. Njegov uticaj oseća se u svemu: od PVC renesanse kod Balenciage, preko anatomske haute couture kod Schiaparelli, do letnjih sirena kod Jacquemusa. Versace je znao: telo nije nešto što se skriva – to je pozornica. Ssad kad živimo u vremenu opsednutom slikom gde je ekran telefona nova pista, ali Versace je prvi shvatio da moda mora da uhvati pogled.
Zato, Giannijevo prisustvo ostaje kao parfem u garderoberu: prepoznatljivo, zavodljivo, neizbrisivo.
Njegovi otisci su na svakoj haljini opasnici, na svakoj silueti koji prkosi rodu, na svakoj oblini koja se ne pravda nikome. Svaki put kad dizajner posegne za ‘90-im – bilo da je u pitanju zihernadla, zlatna ogrlica ili rastegljiva suknja – priziva Giannija. Kada ne znaš šta dalje – zapitaj se: šta bi Gianni uradio? Dodao bi zlato. Skratio bi suknju. Stesao struk. Pa još malo.
Dan nakon godišnjice smrti, u Londonu je otvorena izložba Gianni Versace Retrospective koja okuplja više od 450 originalnih komada iz Versaceove ostavštine, što je – prema zvaničnom sajtu izložbe – verovatno najveća retrospektiva ikada priređena u Ujedinjenom Kraljevstvu. Postavljena u prostoru Arches London Bridge, izložba obuhvata legendarne stajlinge koje su nosili njegovi najbliži slavni prijatelji a katalog za izložbu evocira jedan od najkarakterističnijih Giannijevih citata: Postoji jedan Versace koji je vrlo konzervativan, jedan koji je lud, i jedan koji je pozorišan… još nisam odlučio koji želim da budem.
Ali zamislimo, makar na tren, da Gianni nije živeo u razuzdanosti osamdesetih niti u slobodi devedesetih.
Da nije tragično nastradao na Case Casuarina, već da je italijanski dizajner rođen 1990. godine, a svoju prvu kolekciju lansirao – upravo danas. U doba soft launcha, must haveo-va na dnevnoj bazi i svevideće oči cancel kulture. Šta bi se desilo kada bi taj Versace debitovao 2025. godine? Da li bi svet prihvatio njegov bombastični kult tela kao izgubljenu religiju – ili bi ga diskretno sklonio kao još jedan problematični relikt: previše blještav, previše požudan, previše kič? Da li bi bio Alessandro Micheleov mračniji rođak? Vaccarello bez pretenzije feminizma? Ili Tom Ford sa boljim printovima i manje pravila?
Versace nije bio ironičan. Nije ni pokušavao da bude duhovit. Njegova Meduza nije namigivala – fiksirala je pogled. U devedesetima njegov kult je živeo od misterije, ekskluzive i seksualne energije koja se prenosila pejdžerima i Polaroidima. Da je danas lansirao brend, morao bi da ima TikTok nalog, content strategiju i, ne daj bože, BeReal sa Emily Ratajkowski. Da li bi Gianni igrao po pravilima algoritma? Ili bi ih, u nekom dekadentnom, baroknom aktu pobune, potpuno ignorisao?
