ŠTUKA
Počeću od kraja… Da nije beogradskih kafana, ne bi bilo ni mojih zapisa. Mnogo puta se zapitam kako bi ovaj narod naš i živeo da ne postoje te sobe sa poređanim astalima, sobe u kojima teče neki paralelni život uz onaj koji se izvan tih zidova dešava. Stekla sam utisak, ne malim životnim iskustvom, da kada se prođe kroz ta vrata, brige i problemi kao da ostanu na pauzi, iako neretko baš tu ulazim da rešim nešto. Da, ređe idem u kafanu da nešto proslavim!
U nas Srba izgleda da se i medicina i politika, tužba, služba i družba dešava i rešava pod budnim okom često nadrkanog brke, koji u ruci drži malu sveščicu na kojoj zapisuje kao lekar, čime će vam danas pomoći. Moram priznati više mi je puta u životu pomogao taj kafanski nomad, nego svi doktori zajedno. Kod nas i kada umre čovek, posle šake zemlje, pravac kafana da se uz koju domaću rakiju, i zalogaj, oda pošta pokojniku. Nebrojeno puta se zapiju pa i zapevaju uz izgovor da je onaj koga više nema jako voleo baš tu pesmu.
Kafane su uvek dobre i kao sredstvo informisanja.
Kada maligani udare, a vreme izgubi vrednost, te niko više ne mora kući, razvežu se i jezici. Saznaćete dosta toga o politici, najnovijim dešavanjima na tržištu nekretnina, možda čak i neku kaparišete, ali… Ono šta je bitno da znate, pijana obećanja se ne računaju, informacije koje ste čuli ponekad sadrže i pomalo neistine, ali je bar zabavno, znači kafanski informbiro uvek valja proveriti! Tamo niko ne voli one iz ugla koji piju kiselu i espreso, takvih se valja plašiti.
Šta li neko traži u kafani bez kilo belog sa kiselom i punog tanjira, još gore „sam u uglu“ sigurno nešto špijunira. Ako je pak „sam u uglu“, ali sa navedenim elementima ića i pića, onda sigurno tuguje.
Psihologija kafane vam je dakle sada malo jasnija.
Psihologija posetilaca nikada neće biti tačno objašnjena, jer je migracija konstantna i vrlo promenjiva. Naš sto sinoć bio je ženski, glasan čak pomalo i nekulturno akustičan. Kikot nekoliko raspuštenica uvek je glasniji od žamora za muškim stolovima. A, juče Nikola konobar mi je svedok, par nas smo bile jedine osobe sa maskarom u celoj prostoriji.
Dakle, sedimo u kafani gde su konobari stari prijatelji, za ostalim astalima su većinom poznanici, pa nije strano da neko zasedne par minuta za slobodnu stolicu, čisto da se malo popričamo, razmenimo neki trač iz kuloara ili čestitamo neke praznike koji su prošli. U tom rotiranju za stolovima, nekako je naš prijatelj, advokat Marko završio sa već nekim promilom više, kravatom manje i punim ustima komplimenata upućenih nama. Povela se tema morala, zamislite na takvom mestu! On je tulio kako mu je dosadno u braku, nas tri kako nam je dosadno bez braka, apsurd ili činjenica da svako želi ono šta nema.
„Ma u stvari u pravu ste, ipak se mnogo bolje provode udate žene, em su „poštene“ em se jebu ko štuke!“ „Ne prevrćite očima, em ona srećna i ne očekuje da se razvodim zbog nje, em ja miran manje me grize savest. Ako varam sa udatom, kao da prevara potire prevaru.“ Ok, uši su me zabolele, ova rečenica je zapištala alarmom na „poštene“ i „štuke“.
Da li brak pere sve?
Da li su udate žene samim epitetom udate osvojile i epitet moralne?
Koliko je ovo zaista tačno?
O štukama sam naravno konsultovala Google i jedva došla do podatka da nekog dana u februaru te predatorke koje u svojim malim ustima imaju preko sedamdeset zuba, okupe par mužjaka pa se fino dohvate sa nekoliko. Otuda valjda ta izreka da se neka žena „jebe kao štuka“. Ali nedoumica oko braka i morala je nastavila da me kopka. Da li je brak paravan za sve, koliko je to tačno, zamislila sam se. Zdravom logikom koja je jelte proistekla iz činjenica, shvatila sam da je Marko negde u pravu.
Ako jedna takozvana raspuštenica uđe u vezu sa oženjenim muškarcem, ona je svakako postala razvratnica, koja će se u nekom momentu zaljubiti, pa samim tim očekivati od moralno posrnulog supruga možda i razvod. Samim tim ova moralna olupina će birati drugu moralnu olupinu, gde su šanse za pritiske, zahteve ili očekivanja svedene na jako mali procenat.
Da, desiće se da se i zaljube, ali retko i raskurcaju svoje idealne zajednici koje kao mala preduzeća imaju hijerarhiju. Direktor, direktorka i finalni proizvod deca zarad kojih kompanija ne sme otići pod stečaj. Tu su još i razni poverioci kao što su kumovi, prijatelji i ostali poslovni saradnici koji su navikli da sarađuju sa njihovom firmom, a oni se ne smeju zanemariti. Ta piramida laži stoji na čvrstim temeljima lažnog morala. Tako da gledano iz ugla jedne dugogodišnje razvedene žene, osvrtom na moje prijatelje koji su u braku, svakako se krešu mnogo više nego ja, ali ne sa svojim bračnim partnerima.
Dolazimo i do omerte reči koja u italijanskoj mafiji znači „zakon ćutanja“.
Omerta u švaleraciji znači da oboje moraju da ćute. Tako sam došla do zaključka, da brak zaista pere sve, jer ako jedna karta padne, kula morala se ruši i eto, tako svi ostaju fino moralni. Šteta je samo što kada si u braku, niko te ne obavesti o ovim bitnim činjenicama, a za mene je već kasno. Ja sam valjda u tom ribljem svetu neka tuna. Svi me vole, ali u konzervi. Ne bih da se žalim, nije ni nama tunama loše, jedino što nam nije potrebno toliko začina da bi nas svarili.
I da, ponekad plivamo same malo duže, naši pecaroši i nisu baš toliko moralni, oni su nekako prošli ista mora i okeane, pa znaju koja se riba hvata na varalicu, a koja na bućkalo. Pa ako će već neko da me strpa u konzervu, neka bar bude dobar ribar.
Nadam se da je bar Markova supruga plivajući pored soma, postala ŠTUKA!
Vaša,
Foto: Instagram (@sexandthecitytv)
