Ali, na ovom trusnom području izgleda nikome i ništa nije ni malo glupo.
I shvatite jednom i zauvek, žene ovde ne TRPE, žene su ovde na Golom Otoku, zarobljenice lošeg sistema, ovde se ne radi o izboru, nego o moranju. Mi moramo zarad naše dece da živimo. Onog momenta kada nam sistem bude omogućio sredstva da se borimo protiv svojih uzurpatora, tek tada će moći da se postavi pitanje trpljenja. Jer trpljenje je izbor, a mi izbora nemamo. I zato meni NIKADA neće biti glupo da ih opišem.
Te iste dželate, koji svoje potomke i nekada voljene žene, napuštaju i ostavljaju na kolenima materijalizma, one koje su obožavali i poljupcima uspavljivali, zapostavljaju pentrajući se na novu, kao dete na trešnju. I ne, te nove nisu ništa krive, one su samo novo drvo koje će oni, isto tako iseći u korenu kada ne bude davalo plodove strasti i prestanu da cvetaju.
I to im je sistemski dozvoljeno i zato..
Bez grča na licu ili stezanja u stomaku govoriću samo i jedino istinu. Da, sve je to tako kako jeste, ali ja nisam izgleda ni revolucionarka ni neka borkinja za prava žena, ja samo mogu da pišem. Moguće da sam neki tračak nade za sve nas? Zato ću se vratiti na one ćevape, rakiju od kamilice i dva zajapurena obraza preko puta mene…
Dakle Ivana izgleda srećno, nisam postavljala previše pitanja, samo sam konstatovala Blistaš… Nisam imala ni potrebe, jer kada ti je prijateljica ovako rumena ko ruža, jasno je da je razlog ljubav? Ma kakva ljubav, Jasmina? Ja sam ti Mrs. Robinson! Upoznala sam klinca slikara, izgleda kao Apolon, viđamo se kad stignemo, onako bez obaveza… Kod mene kada su mi deca kod bivšeg, kod njega kada su mu mama i tata na placu… Uživam, radim, krešem se i smejem se…I moram ti reći,nisam zaljubljena u njega, zaljubljena sam u njegovo obožavanje mene.
On je neka stara duša…
Setih se te pesme o Mrs. Robinson i koliko je ta razlika u godinama između žene i mlađeg muškarca izazivala kontroverzu tada. Cimnula sam još jednu kamilicu, sreća pa nije čaj, ne ide meni u glavu to sa klincima, smejem se u sebi. Ok, dakle dobar seks je zaista bitan činbenik svake veze, ali ovo nije ni veza, ni samo seks za jednu noć, ni nešto šta ima perspektivu, uostalom moj najveći strah: Šta, ako se zaljubi ili nedaobog ti se zaljubiš?!
Nakon treće kamilice, kao da sam progledala, pa šta i ako se to dogodi??? Ko je nama išta garantovao u životu? Da li smo mi koje smo radile ceo život sve po pravilima dobile baš ono šta smo zamislile? Da li su naše akcije dobile ispravne reakcije, naravno NE. I dok mi Ivana prepričava kako ju je mladi Apolon slikao na platnu, hranio peljmenima (to su vam neke ruske raviole, mama mu je ruskinja) i pojio prokupcem, ja sam videla sreću. Da, naučila sam da ne osuđujem, jer da mi je najbolji drug ispričao sve ovo, samo bih ga potapšala po ramenu. Njegova mama ne bi pala u nesvest da joj buduća snaha bude dvadeset godina mlađa od sina, jer to je tako normalno.
Takođe ta ista bi mogla i da rađa…
A, šta ćemo sa mladim Apolonom koji jednostavno ne želi decu? Da li je to toliko nemoguće? Posle ne smem reći koje kamilice, ja sam se setila moje dve prijateljice koje su sa mnoooogo mlađim frajerima u drugom i srećnom braku! Da, bez zajedničkih potomaka. I eto opet sam sebe uhvatila u romantizovanju. Da ona ume, on može, sabirala sam koliko će on imati kada ona bude imala toliko i toliko…
Napolju je počelo da veje, morala sam da krenem, iako bih još bar neko vreme grejala sebe u njenim očima.
Zaljubljenost se zaista ne može sakriti, pogotovo u današnje vreme, retka je, zar ne? Par sati kasnije ušuškana u plišani ogrtač, menjajući kanale naletela sam na The Graduate (Diplomca). Uostalom šta je desetak godina razlike, ako su nam prethodni oteli mnogo više. Bitno je da same biramo kome ih dajemo…
Da, upravo danas pozvana sam na boršč, blini i votku… Ja obožavam umetnost, možda i ja dobijem sliku. Ne akt naravno, jednostavno možda steknem pravu sliku.
