Inspirativna autorka skandinavskog senzibiliteta Sara Stridsberg za Journal: O institucijama, politici i književnosti
Njeni likovi su Seli Bauer, legendarna švedska plivačica koja je 1939. godine preplivala Lamanš, Žaklina Kenedi ali i Valeri Solanas koja je pucala na Andy Warhola i napisala Manifest društva za uništavanje muškaraca (SCUM). Sara Stridsberg piše o tome šta se dogodilo sa Dolores Haze originalnom Lolitom nakon što je napustila Humberta. Ispisuje svet viđen očima žena čije sudbine bilo da su stvarne ili izmišljene grade dramatične zaplete.
Sledeći svoje beskompromisne junakinje, Sara Stridsberg napušta Švedsku akademiju 2018. godine izražavajući podršku povodom slučaja seksualnog uznemiravanja koji je doveo u pitanje i Nobelovu nagradu te godine. Povodom književnog festivala Krokodil Sara Stridsberg je posetila Beograd a mi smo imali priliku da razgovaramo sa njom. Sa željom da upoznate jednu od najzanimljivijih autorki današnjice, Journal donosi ekskluzivni intervju sa švedskom književnicom čije su knjige osvojile i kritiku i publiku širom sveta.
Ko je Sara Stridsberg?
Sara Stridsberg je rođena 1972. godine u Švedskoj, u Solni koja je danas predgrađe Stokholma. Studirala je pravo i rodne studije na Univerzitetu u Upsali. Međutim, bavila se prevođenjem, žurnalistikom i pisanjem. Piše i prevodi romane i drame.
Njen prvi roman Srećna Seli (Happy Sally) objavljen je 2004. godine. Uspeh postignut debitantskim romanom Sara Stridsberg je ponovila romanom Fakultet iz snova, koji je dobio 2007. godine nagradu za književnost Nordijskog saveta za kulturu. Obrazloženje koje je tom prilikom dao odbor za dodelu nagrade sažima stvaralaštvo Sare Stridsberg – ona kombinujući dokumentarni materijal i slobodnu fikciju stvara grozničavu prozu prožetu vibracijama.
Stridsberg je i dramska spisateljica. Bavila se ličnošću Valeri Solanas u zapaženom pozorišnom komadu postavljenom u stokholmskom kraljevskom pozorištu Dramaten.
Isto pozorište postavilo je 2009. godine njenu dramu Medealand sa Noomi Rapase u glavnoj ulozi.
Za svoja dela dobila je mnogobrojne nagrade, uključujući i nagradu Evropske unije za književnost 2015. godine, za svoj četvrti roman Bekomberja: Oda mojoj porodici. Dobitnica je nagrade Selma Lagerlef za 2016. godinu, jedne od najuticajnijih švedskih književnih nagrada koja se dodeljuje za ukupni doprinos literaturi. Sara Stridsberg je 2016. izabrana za članicu Švedske akademije.
Sara Stridsberg – O pisanju i perspektivi
Rekli ste da više volite da sebe definišete kao nekoga ko piše, a ne kao spisateljicu. Šta ta razlika znači za vas i kako oblikuje vaš odnos prema književnosti?
Objavila sam nekoliko knjiga kada sam, nevoljno, počela da se nazivam spisateljicom. Mislim da sam na taj način dugo štitila svoje pisanje. To je bio samo moj svet, pisala sam dugo u potpunoj slobodi, ne razmišljajući o tome da me to čini spisateljicom.
Mislim da me to oslobodilo da pišem ono što vidim, bez osvrtanja. Slobodna da pišem sve što mislim, bez prilagođavanja, bez pokušaja da se nekome dopadnem.
Jedna od najupečatljivijih osobina vašeg pisanja je lakoća s kojom menjate perspektivu — ne samo između romana, već i unutar njih, često prateći unutrašnju transformaciju likova. Šta vam je ta sposobnost narativne fokalizacije donela lično i kreativno?
Obično zamišljam svoje pisanje i tekstove kao razbijeno ogledalo. Niz sjajnih razbijenih delova koji odražavaju svetlost i ljude iz različitih uglova. Čitalac te delove skuplja u sebi. Mislim da to stvara neku vrstu pokretljivosti, života u tekstu. A meni omogućava da dosegnem dalje od same sebe dok pišem.
Mogu da izađem izvan sebe. Ne tražeći jedinstvenu priču, priča postaje veća. Nikada ne moram da disciplinujem ili ukrotim tekst. Puštam ga da se kreće kao sjajna voda.
U romanu Darling River postoji jedna rečenica koja mi je svojevrsni moto: Volela bih da je opišem a da je ne uništim. Opiši osobu a da je ne uništiš, da je ne zaključaš u kaveze jezika.
O procesu, objavljivanju i prevođenju
Često postoji nesklad između intimnog procesa pisanja i „života“ koji knjiga dobije nakon objavljivanja – posebno kada uđe u druge jezike i kulture kroz prevod. Kako se nosite s tim razmacima, ponavljanjima ili gubicima koje oni mogu doneti?
Toliko je lepo to što knjige putuju svetom. Dugi niz godina nisam želela da ih pratim, bila sam veoma povučena kada su u pitanju intervjui, pojavljivanja, putovanja. Ali trenutno se osećam otvorenijom za to da putujem sa svojim knjigama. To ima veze sa stanjem u svetu.
Kako svet postaje sve mračniji – genocid koji Izrael sprovodi u Gazi, rat Rusije u Ukrajini, rastući nacionalizam u Evropi i SAD – čini mi se sve važnijim da putujem sa knjigama i dramama. Ali jasno je da je to čudno iskustvo. Kao da predstavljam nekog drugog, tu čudnu osobu i strankinju koja piše moje knjige.
Pisali ste snažno o potrebi da se bolne teme – strukturno nasilje, sram, ljubav, emocionalni i fizički rad žena – obrađuju s iskrenošću i nežnošću. Vaše delo, posebno u prikazima porodice, pažljivo balansira surovost i nežnost. Kako uspevate da održite tu ravnotežu?
To mi nije teško. Tako doživljavam život. Tako vidim svet – tama postoji odmah pored svetlosti. Čovek je užasna vrsta, sposobni smo i za divno i za užasno.
U nama postoji veoma tanka membrana, granica između nežnosti i surovosti – toliko tanka da je ponekad nemoguće razlikovati ih.
Granica između dobra i zla ne ide između ljudi, već kroz svakog od nas. Moj jezik je takođe neka vrsta utehe. Poezija je bajka koja omekšava svet.
Čudno je to što čitaoci često osećaju duboku povezanost ili sa Bekomberjom ili sa Fakultetom iz snova, ali retko s obe knjige podjednako. Kako tumačite tu podelu?
Sećam se da sam to sama rekla kad smo se srele u Beogradu na festivalu Krokodil, ali mislim da to zapravo nije sasvim tačno. Verovatno je mnogo mojih čitalaca zavolelo obe knjige, ali možda Fakultet iz snova pripada mlađem čitaocu, a Bekomberja je knjiga koju čitate nešto kasnije u životu.
Srela sam jednu mladu devojku, baš u Beogradu – bio je to veoma emotivan susret – koja je plakala i hiljadu puta me zagrlila i rekla da joj je Bekomberja spasila život. Rekla je da je to knjiga o njenom životu. Ne mogu da zamislim ništa veće od toga da neka knjiga spasi život. Verovatno je tako bilo i sa mnom. Ko bih bila bez svih knjiga koje sam pročitala i kroz koje sam živela čitav život? Bez mog pisanja?
- Kroz vaše stvaralaštvo, književnost i stvarni događaji stapaju se u neku vrstu magnum opusa – duboko senzibilnog i za vaša temeljna uverenja i za lične transformacije koje ste doživeli. Zamišljam to kao intenzivno i promenljivo putovanje. Kako vi to doživljavate?
Doživljavam to kao da hodam kroz ogromnu knjigu među nasukanim kitovima, mrtvim pticama, klavirima, starim duševnim bolnicama, mračnim rekama, pustim pustinjama i plivačicama, i kao da nikada neću želeti da napustim taj svet. Moj najnoviji roman na švedskom, biće objavljen na engleskom sledeće godine, zove se Farewell to Panic Beach. Ta knjiga je moje odredište, obala kraj mora. U njoj su prisutni svi moji prethodni romani i njihovi likovi.
O institucijama, politici i književnosti
Istoriju književnosti – a posebno velikih književnih nagrada poput Nobela – u velikoj meri su oblikovali muškarci. Da li je to za vas bila prepreka ili izazov, kao ženi koja stvara književnu karijeru?
Virdžinija Vulf je rekla: Kao žena, nemam domovinu. Kao žena, ne želim domovinu. Kao žena, moja domovina je ceo svet.
Postoji sloboda u pisanju kod žena, mislim da smo istorijski uvek neke vrste disidentkinja u svetu. To, verujem, daje posebnu i veliku snagu našem radu.
Kao bivša članica Švedske akademije koja je kasnije odlučila da podnese ostavku, kako danas gledate na to iskustvo – u smislu institucionalne politike, solidarnosti, ili jednostavno iznutra?
Ovako mislim: kao spisateljica, moraš da pišeš sve što vidiš. Drago mi je što sam bila tamo u tom istorijskom trenutku i što sam mogla da govorim iz Švedske akademije iznutra.
Jasna nit koja povezuje i Fakultet snova i Bekomberju jeste kritičko, poetsko propitivanje institucija – psihijatrijskih i patrijarhalnih. To su teme koje i Valeri Solanas obrađuje na radikalan način. Kako su se te teme pojavile i razvijale u vašem radu?
Kao dete, posećivala sam oca u duševnoj bolnici. Kasnije i na rehabilitaciji zbog alkoholizma. To je bilo snažno i transformativno iskustvo koje je oblikovalo moje pisanje. Upravo sam napisala esej pod naslovom Oda svima koje sam posećivala u psihijatriji, koji govori o drugim ljudima koje sam kasnije u životu posećivala u mentalnim ustanovama. Psihijatrija je, po mom mišljenju, ogledalo društva. Način na koji se odnosimo prema najslabijima među nama jeste barometar jednog društva.
Danas je presudno važno pronaći način da govorimo o temama koje nas ranjavaju – nasilje (ličnog i strukturalnog tipa), sram, ljubav, emocionalni i fizički rad žena – ali da to činimo iskreno i, iznad svega, nežno. Vaše pisanje – naročito „oda vašoj porodici“ – uspeva da drži ambivalentne emocije s takvom gracioznošću da i najsuroviji aspekti deluju tiho, razorno blago. Šta je za vas toliko moćno ambivalentno u porodici?
Očigledno je da se stalno vraćam porodici. To mi je jasno. Porodica je kao ilustracija sveta. Možete pogledati bilo koju porodicu i videti u njoj ceo svet. Neko je mali, neko je veliki, neko treba zaštitu, neko ima moć. To je idealna minijaturna scena, kao lutkarska kuća. Pitanje demokratije.
- Vratili ste se svojoj priči kroz svojevrsni nastavak – šta je učinilo taj povratak nužnim i šta možemo da očekujemo?
Farewell to Panic Beach je najveća i najteža stvar koju sam ikada napisala. Ide pravo u tamu moje sopstvene porodice.
Šta vam je život u pisanju doneo?
Fikcija je laž kroz koju govorimo istinu, neko je rekao.
Pisanje je moj način da kažem istinu. Pisanje je možda i meni spasilo život.
A moje pisanje me dovelo u Beograd u ovom istorijskom trenutku nade u kojem vi sada živite i koji sam imala sreću da podelim sa vama.
Hvala na predivnom poetičnom završetku.
Foto: Sara Stridsberg, Izdavačka kuća Kontrast, ljubaznošću autorke
Prevod sa engleskog: Marija Ratković
