Radmila Petrović – pesnikinja koja nas je vratila poeziji i prirodi u razgovoru za Journal

Radmila Petrović je sa preko 15.000 prodatih knjiga, verovatno najčitanija aktuelna pesnikinja u Srbiji ali i regionu. U novoj, četvrtoj po redu zbirci pesama Nisam znala šta nosim u sebi autorka potvrđuje svoj status bestseller pesnikinje. I baš zbog toga sačekali smo da se mislli slegnu pa da razgovaramo. Između dve spisateljice, očekivano – intervju je tekao u pisanoj formi, između letova, gostovanja u emisijama, izdanja u štampanim i online časopisima. Radmila Petrović piše nam iz Stupčevića neposredno nakon berbe malina.

Sa željom da upoznate jednu od najzanimljivijih autorki današnjice, čije su knjige osvojile publiku u zemljama regiona i vratile nas čitanju poezije, Journal donosi ekskluzivni intervju. U epistolarnoj formi uz pregršt pesničkih slika iz života koje bi mogle biti deo neke buduće zbirke.

Ko je Radmila Petrović?

Radmila Petrović je rođena 1996. godine i odrasla je u Stupčevićima kod Arilja kao najmlađa, treća ćerka. I kad bismo rekli samo to, bilo bi dovoljno da zagolicamo maštu čitaoca budući da je odrastanje devojčice na selu tokom kasnih devedesetih dalo njenom poetskom izrazu specifičnost i komunikativnost sa svim generacijama.

Kao laureatkinja 42. Limskih večeri poezije objavila je zbirku pesama Miris zemlje (Dom kulture Pivo Karamatijević, Priboj, 2014). Tek nakon dve zbirke pesama i pošto je diplomirala na Ekonomskom fakultetu u Beogradu, Radmila Petrović se okrenula poeziji. Drugu zbirku Celulozni rokenrol (SKZ i Valjevska gimnazija, 2015) objavljuje kao pobednica 22. Poetskog konkursa Desanka Maksimović. Njena treća zbirka poezije, Moja mama zna šta se dešava u gradovima (PPM Enklava, 2020; Šmeker-devojka, 2025), prodata je u preko 12.000 primeraka. Objavljena je u Nemačkoj, Poljskoj, Makedoniji, Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini, Sloveniji. Češko, špansko i mađarsko izdanje su u pripremi.

Radmila Petrović je učestvovala je na festivalima i čitanjima poezije širom Evrope. Osvojila je nagradu Koło brzegu poezji i prozy na poljskom festivalu TransPort Literacki. Kao stipendistkinja boravila je na književnim rezidencijama širom Evrope. Nakon povratka u Srbiju, 2025. godine, zajedno sa sestrama osniva izdavačku kuću Šmeker-devojka u čijem izdanju izlazi zbirka poezije ili roman u stihu Nisam znala šta nosim u sebi.

• Možda se premalo osvrćemo na naslov Nisam znala šta nosim u sebi, koji upućuje na važno pitanje u književnosti, a to je proces saznavanja, šta ti je donelo pisanje ove, četvrte knjige?

Zanatski, donelo mi je određeno sazrevanje u veštini pisanja, svaka praksa pisanja unapredi onu koja piše. Emotivno, donelo mi je priliku za konfrontiranje i stavljanje emocija na neko mesto odakle neće toliko boleti. Dugo mi je trebalo da se uzdignem iznad emocija o kojima sam pisala, to je potrajalo 4 godine. Kažu da je ono za šta imamo reči na neki način već završeno, ima istine u tome jer ta potraga za pravim rečima a još više za pravim izostavljanjem reči vodi ka jednom višem saznanju o ličnim istinama i otpuštanju i pomirenju.

• Koliko je sa druge strane, pitanje ljubavi ono koje otkriva nove dimenzije u nama?

Da bismo spoznali sebe, potrebni su nam drugi. Ljubav nas izvlači iz sebe i stavlja pred sebe. Tražimo ljubavnice/ljubavnike, mentorke/mentore, prijateljice/ prijatelje da bismo bili viđeni i blagosloveni. Biti znači biti viđen. Možemo nositi u sebi najlepše stvari ali nam one mogu biti teret umesto lepota i oslobođenje, ako nema ko da ih vidi i doživi. Da nas doživi kako bismo se ispunili sobom.

• Kako se porodično nasleđe o kome si pisala u prethodnim pesmama transformisalo u novoj knjizi, kao da ima više razumevanja

Imala sam osećaj da nisam rekla sve što treba u prethodnim knjigama, odnosno da tu ima još prostora za istinu. Zbirka Moja mama zna šta se dešava u gradovima se završava stihovima

ali oprostila sam…

Čitala sam ih na raznim festivalima i posle bih mislila: kako da ne. Porodično nasleđe je tema koje se mnogi koji pišu klone, mislila sam da tu ima prostora da se kaže, to je tlo tenzije koja nastaje zbog onoga što niti može da se prihvati niti može da se odbaci. Možda pesma Otac poštovanjem smatra/ kada se prošlost poriče/ ili barem ćuti najbolje opisuje tu tenziju. Sad čekam da prođe neko vreme pa da opet pomislim ovo nije sve, i bacim se na pisanje nove knjige.

• Da li je to zato što su u selu počeli da čitaju poeziju?

Svi mi traže knjigu u selu i ja im nekad provokativno kažem: a znači vi čitate poeziju</em>, na šta oni naravno zaćute jer uglavnom ne čitaju ništa, ali žele da znaju o čemu sam ja to pisala.

• Neću te pitati šta kažu u selu za pesme (jer to pitaju samo žene) ali sigurna sam da imaš neku fenomenalnu priču o upoznavanju sa svojim čitateljkama širom zemlje?

Nećeš pitati ali moram da se upecam na ovo nije pitanje koje jeste pitanje. Dva su događaja iz sela koja bih navela.

Na glasačkom mestu pre tri godine komšija koji bi mogao biti akter mojih pesama, patrijarhalni muškarac/otac rekao mi je iz čista mira; Piši, Rado, sve je istina.

Ne mogu da zaboravim to sve je istina. Kao da je on meni koja sam pisala želeo da potvrdi da sam pisala istinu ili možda univerzalnu istinu. Pre neki dan sam vraćala auto u rikverc da bih se mimoišla sa daljom komšinicom. Nisam s njom nikada progovorila više od dve-tri reči. I ona je zaustavila auto i viknula kroz prozor: Podrška, podržavam sve što radiš, ostavi mi knjigu! Nekako to nisam očekivala obzirom na tematiku nove knjige, a to je ljubav između dve žene.

Najzanimljivije mi je kad mi kažu ja tebe pratim 10 godina i ja se mislim gde, pre deset godina nisam postojala. Potvrdno klimam glavom i smejem se na nastavak – pre svega ovoga, pre svih sam čitala tvoje pesme.

Ne znam koliko je fenomenalno, ali jedan stariji muškarac u Kraljevu je ustao u sred književne večeri i rekao vrlo veselim tonom da ljudi koji vole isti pol uopšte ne postoje, da je to izmišljotina koju nam plasiraju sa Zapada. Verujem da bi neko drugi na mom mestu dobio nervni slom, ali ja sam demantovala njegovu izjavu uz osmeh. Prišao je posle i izgrlili smo se i rekao mi je da je i on iz Arilja.

• Da li je Nisam znala šta nosim u sebi neka vrsta pomirenja sa porodičnim nasleđem punim nasilja i fatalnih ljubavi?

Ne znam da li se sa nečim takvim može pomiriti. Može se miriti.

• Najavljivana i registrovana kao roman, više puta si isticala zahtev za romanom u književnosti, koji čini da autorke i autori prilagođavaju formu zahtevima izdavača, tržišta? Kako si se u tome snašla? Da li je zbirka-roman Nisam znala… kompromis ili odbijanje kompromisa?

I jedno i drugo. To je lep kompromis u pisanju. Kompromis moje želje da pričam narativnu priču i moje potrebe da se ipak ne kaže previše. I da se ne izgubi magija svojstvena poeziji, što sam osećala da bi klasičan roman uradio na tadašnjem stadijumu moje veštine pisanja. S druge strane to je i odbijanje kompromisa da pišem klasičan roman samo zato što bih od njega potencijalno bolje živela.

• Iako je poezija doslovno sinonim za ljubav između dve žene, a grčka muza Sapho zaštitnica i poezije i ljubavi, nailaziš na izazove kada pokušaš o tome da govoriš. Šta je specifično a šta univerzalno u ljubavi?

Mislim da ima više univerzalnog nego specifičnog, ali mi koji pišemo imamo zrnce ludila potrebno da verujemo da je naša priča jedinstvena i da se zato mora staviti pred svet.

• Možda upravo zahvaljujući muzi koja je šapnula da se ne može biti jednom nogom u umetnosti i praktično zahtevala punu posvećenost, ti si godine od prethodne do sadašnje knjige provela na brojnim književnim rezidensima? Šta nosiš kao najznačajnije iskustvo boravka u svetu književnosti?

Da, provela sam dosta vremena u samoći, čitanju i pisanju na književnim rezidencijama. Pojavila se šansa da živim od pisanja. Nekako je logično bilo da odem daleko i presaberem se šta to za mene znači i koliko ja imam da dam publici, ali i tekstu.

Bio je to i period velikog čitanja i upoznavanja šta to za iskusne i poznate spisateljice znači spisateljski život. Prelazni period od vremena kad nisam znala da umetnost postoji i da bi mene neko mogao zvati umetnicom do moje odluke da preuzmem tu ulogu i postanem umetnica.

Bio je to veliki preokret za mene koja potičem iz porodice poljoprivrednika koji nemaju nikakav dodir sa knjigama. Tu bi prirodan razvoj bio da ja budem ekonomistkinja pa onda neko posle mene možda uđe u umetnost.

Od života sa sestrama u 30 kvadrata i posla u firmi odlazim u stan od 100 kvadrata (u nekom evropskom gradu) koji su mi dali na mesec ili više jer sam odjednom ja umetnica. Prihvatam tu ulogu, krećem da čitam, pišem, razmišljam.

Prvi put letim avionom na rezidenciju u Berlin o kome su svi toliko pričali a ja mislila nema šanse da ikad odem. Pritiskam dugme na kome piše press to enter, po izlasku iz aviona. Šetam se po pisti tražeći izlaz sa aerodroma, čujem iza sebe sirenu, privode me u prostorije obezbeđenja. Mislim sad će da mi zabrane ulazak u zemlju a tek što sam stigla. Ispostavlja se da sam tim pritiskom razbila njihov sigurnosni protokol, oni treba da objasne nadređenima kako se to desilo. Pustili su me poverovavši da je to moje prvo sletanje na aerodrom i da stvarno ne znam kako se izlazi.

• Da li su javna čitanja, upoznavanje drugih autorki i autora, žiriranja, intervjui, prevodi i sve sem pisanja promenili ili potvrdili ono što si ranije mislila? 

O svemu tome ranije nisam uopšte mislila. Osim što sam verovala da svet bolje funkcioniše, i generalno, a i umetnički svet. Sad znam šta je realnost. Ne bih je objašnjavala. Biću kao moj deda koji u 84-oj godini izjavljuje pred svima nama: da opet živim, znao bih sad šta bih radio. Moj otac ga malo nervozno pita pa reci nama, da mi to radimo. Deda na to ćuti i znam da je to nešto što ne može da se objasni u jednoj rečenici.

• Aktivna si u borbi za ženska prava i borbi za prava umetnica, da li možeš da zamisliš svet u kome će borba biti nepotrebna a svi zahtevi ispunjeni?

Mogu da zamislim, ali ne verujem da smo blizu takvog ostvarenja.

• U Srbiji, otvorila si izdavačku kuću sa svojim sestrama. Ispričaj nam nešto o toj veoma neobičnoj ali prelepoj saradnji. Kako izgleda vaša podela posla, šta ti je bilo najteže a šta najlepše?

Prvo ću da kažem kako je lepo imati sestre. Imati nekoga ko deli tvoju prošlost i razume posledice koje je ona utisnula u tebi. Nekog u koga možeš da pogledaš i vidiš vaš zajednički put odrastanja i borbe. Ne mislim da je neobična saradnja, retko je da braća nešto pokrenu zajedno, ali za sestre to je normalno.

Kažu da je ljubav kad neko nauči pesmu tvog srca i peva ti je kad je zaboraviš. Bilo je prethodnih godina dosta pitanja i dilema u meni, perioda kad nisam mogla da pišem, moje sestre su mi tada pevale pesmu mog srca.

To je njihov najveći doprinos i posao, praktična podela je sada nebitna, mali smo i izdali smo, za sada, samo moje knjige.

Naučile su me kako da napravim prvu e-fakturu, birale smo zajedno korice, pakovale porudžbine koje nam stižu na naš sajt smekerdevojka.rs. Čitala sam im neke pesme pre objavljivanja, nekad su dolazile i tražile da im pročitam ponovo neku pesmu a onda žurno odlazile u svoju sobu govoreći pa ja ovo ne mogu.

One imaju posao u firmama, tako da, nakon početnog zajedničkog postavljanja stvari, ja obavljam gotovo sve što za sada treba.

Trebalo im je tri dana da se oporave od promocije u Dorćol Platzu gde su im ljudi prilazili i pitali ih razne stvari. Zezala sam ih pitajući a kako je tek bilo meni. One kažu tvoj izbor je da budeš javna ličnost, mi to ne želimo. I nekad uprkos svemu što je meni poezija donela, dok završavaju nešto za svoj posao na laptopu, izjave šteta, kakav si ti talenat bila za ekonomiju, sad bi imala platu od par hiljada evra.

• Ističeš u svakoj prilici važnost rada sa urednicom, šta je Marija Dragnić, tvoja urednica, donela knjizi? 

Donela je meru, mislim da je to najbitnije što urednica treba da uradi. Radile smo tri meseca na pojedinostima i onda je ona podvukla crtu i rekla Rado, te i te pesme su teret rukopisu ili ova pesma znači samo tebi. Važno je bilo poverenje, imala sam saradnike koji su takođe čitali tekst i davali sugestije i onda sam sa Marijom prolazila te sugestije, neke su bile opravdane i Marija bi rekla što je dobro što imamo kontrolne čitaoce.

Marija će verovatno ostati najoštrija kritičarka tog teksta. Nekad bih joj govorila Ali Maro, shvati, ti nisi ciljna publika, ti si previše pametna, ovo je za obične ljude.

Niko od ostalih saradnika na rukopisu (Zvonko Karanović, Nemanja Stanišić, Srđan Gagić) nije moj fan. To nije prijatno u procesu uređivanja, ali je jako dobro za rukopis.

• Opšte mesto je da je na selu sve iskrenije i bolje a da su gradovi mesta otuđenja, koliko Nisam znala šta nosim u sebi izaziva taj kliše?

Mislim da govori baš suprotno i vrlo izaziva taj kliše, kako, pročitajte u pesamama.

• Da li razmišljaš o povratku na selo?

Na selu sam barem jednom u petnaest dana. Osetim potrebu da se sklonim, udahnem i prošetam šumom. Ali u gradu su moje prilike, moji prijatelji i buduće teme mojih knjiga. Odgovaram na ovaj intervju sa sela, probudila sam se jutros, kroz prozor udahnula čist vazduh i videla livade. Shvatila sam da moram da opremim deo porodične kuće samo za sebe i češće ovde boravim.

•  Najlepše sećanje na selo koje si pretočila u stih…

Moraće čitaoci da potraže u mojim knjigama. Svi stihovi su moja deca, 😊.

• Da si grad, koji bi grad bila?

Helsinki, od onih u kojima sam bila, nikad nisam boravila na mestu bližem duši, tišem i nekako po ljudskoj meri. Od onih u koje ću tek da odem, neki grad na obali mora.

•  Šta trenutno čita Radmila Petrović?

Imam da preporučim dve sjajne knjige koje sam pročitala ovih dana. Da li je majka mrtva od Vigdis Jurt. I Bekomberja: Oda mojoj porodici Sare Stridsberg, izdao Kontrast, a ona u junu gostovala na festivalu Krokodil. To su toliko velike knjige, pročitajte pa ćete se uveriti.

• I za kraj, ko su danas vile?

Danas vile žive u nama. To su naše unutrašnje sile, koje se kao sazvežđa iznad nas neprekidno sudaraju. Što bi rekao neko od pesnika ili pesnikinja, traže da živim kao da se sazvežđa nad mojom glavom neprekidno silno ne sudaraju.

Foto: Radmila Petrović i Izdavačka kuća Šmeker-devojka, Vedrana Vukojević ustupila Radmila Petrović