Nikola Polić i Milena Božić o filmu „Vodi me, gde god“: Šta je sve čovek sposoban da uradi sam sebi kad ostane sam

Subota, 01. jula 2023.

Ovaj intervju ne započinjemo onako, kako to pravila žurnalistike nalažu. Nećemo vam opisati kako je došlo do razgovora ni koji su naši utisci. Nećemo vam čak nabrojati neverovatne uspehe i radove u kojima su se naši sagovornici istakli. Odbijamo da započenomo uvod rečenicom kako „pomno pratimo njihov jedinstven rad“. Uistinu, koliko bi vas to zaista zanimalo? Umesto toga, posvetićemo se samom filmu. Pustićemo da reči naših sagovornika govore same za sebe bez da budu upakovane u kalupe njihovih zanimanja što dalje dovodi do drugačijeg shvatanja svake izgovorene reči. Upoznaćemo vas sa jednim umetničkim delom koje smo odabrali, kao što recimo, jedno biće odabere svoju ljubav. Ne na prvi pogled, brzopleto i površno. Nego temenjno, uz svu svesnost njegovih mana i vrlina. Baš tako smo, fimu Vodi me, gde god, reditelja Nikole Polića rekli – bićeš naš film i dobićeš svu našu pažnju.

U razgovoru o filmu koji je u fokusu našeg razgovora učestvovala je i glumica Milena Božić kojoj je dodeljena glavna uloga. Isti dan kada ovaj intervju bude objavljen, film Vodi me, gde god doživeće i svoju domaću premijeru na ovogodišnjem Bašta fest-u.

_

Journal: Šta je najbolnija stvar u vašem poslu?

Nikola: Ne volim da se fotgrafišem. Ni da se nešto „mnogo eksponiram“. Pored svih uloga koje reditelj u životu ima, a koje mu nisu primarne, ona je potpuno nepotrebna… Reditelj treba da bude iza kamere. E, i pič za film. Pič za film je za mene prodaja kirbija. To mi je nekako najteži momenat. Prodati film.

Milena: Da dobijem ulogu. To mi je iskreno, onako… Sa tim se baš borim. Uvek ću to naglašavati. Mislim da je najgore to što nema dovoljno kastinga u našoj zemlji. Produkcija, reditelji, niko se tu ne interesuje dovoljno za nove glumce. Sve se svodi na „krug odabranih“ u kojima se određeni glumci, sada već, upotrebljavaju previše. Troše im i kapacitete i lice, a sa druge strane postoji mnogo sveže krvi koja ne zavređuje dovoljno pažnje. Smatram da sam i ja među njima. Takođe, često zavisiš od nečijeg suda i to je bolno. Iako on, naravno, nekada može biti potpuno banalan. Verujem čak da na taj sud, taj konačan sud, ne možeš nikako ni da utičeš. Ta pozicija je, dosta onako… Surova.

Nikola: Da, ali to o čemu ti govoriš govori i o nekom drugom problemu koji ja mogu da uvidim. Mi u Srbiji stvarno nemamo tu kulturu kastinga. U smislu, oni i ako se dogode, nisu uopšte toliko javni. Radio sam sa mladim umetnicima iz Berlina koji su snimali u Srbiji. Njima je bilo neverovatno do koje mere to kod nas ne funkcioniše, kao i to koliko je teško doći do nekih glumaca. Za mene je kasting prvi kontakt i prepoznavanje sa umetnikom sa kojim sarađuješ. Iz rediteljske uloge, kastinzi mogu da posluže i kao potvrda reditelju da su glumci koje je odabrao zaista najbolje rešenje za njegov film.

Milena: U većini slučajeva se i dogodi da je kasting održan pro forme, a da je uloga već unapred dodeljena.

Nikola: Reditelji bi trebalo da se opuste i istražuju. Samo na taj način mogu pronaći prave ljude koji će predstavljati njihove likove.

_

Journal: Zbog čega kratki film?

Nikola: Sve se dešava u jednom dahu. Praksa je da se da se kratkometražni film snimi kroz par snimajućih dana. Sam taj proces je češto i brži što se tiče produkcije, ali i finansiranje igra ulogu. Kada je reč o režiji, morate biti veoma precizni u izdvajanju slika iz života junaka kako bi gledaocu bilo jasno iz minuta u minut kuda film vodi.

Milena: Ograničenjem vremena se sužava i prostor za igru što ne smatram da odmaže, naprotiv. Gluma takođe mora biti čista, ubojita i da gađa određenu tačku. Kratki film čini se, uopšte nije popularan. Šira publika mislim da zapravo to ne prepoznaje dovoljno kao format. A kratki filmovi su veoma specifični. Tačni, ujedno iznenade gledaoca a kratki. Neki od najboljih filmova koje sam pogledala su upravo snimani u toj formi. U deset minuta, jedan film može toliko da te provoza.

Nikola: Sve je stvar stila. Kratki filmovi nadahnjuju u kratkom trenutku. Kratki film je kao proza u književnosti. Ja volim jednostavne stvari, to je ljubav. Samo iskrene emocije funkcionišu i to je nešto što i odlikuje jedno delo. Gde se kriju te prave emocije?

Milena: Samo pametne misli kod nas. (smeh)

_

Journal: Privatno dobra saradnja rodila je i saradnju na filmu Vodi me, gde god. Hajde da zamislimo da se ne poznajete uopšte. Da li bi i tada, Nikola, odabrao Milenu? I obrnuto, Milena da li bi pristala da glumiš?

Milena: Sigurno da zato što sam ja luda. Mislim, luckasta, hajde to tako da nazovemo. Volim da radim sa novim ljudima. Tako valjda najbolje učiš o sebi. Što se tiče samog filma, ponovo bih pristala jer mi se scenario mnogo dopao. Meni je bilo uzbudljivo da se oprobam po prvi put u sceni samozadovoljavanja.

Nikola: Ja bih samo da dodam, nakon gledanja Milenine monodrame Nana, sigurno bih. Čak i kad sam gledao njene prve predstave, toliko sam video iskrenosti i njene potrebe da stvara i kaže svoju priču i probleme koji nju tište kroz likove.

Milena: Ja već posle dva, tri minuta mogu da osetim da li osoba preko puta mene ima predrasude i da odlučim da li ćemo da radimo nešto ili ne. To je neka vrsta nepogrešive intuicije. Mladost je ta koja nema predrasude. Zato uvek ističem koliko je bitno raditi sa mladim glumcima i rediteljima. Iskreno se nadam da ću ovaj stav zadržati i kad budem bila „matora“.

_

Journal: Koju ulogu ima scena samozadovoljavanja u filmu?

Nikola: Meni je ta scena poslužila da pokažem tugu naše junakinje, tako sam je ja nekako video.

Milena: Čovek kada ne prepoznaje tugu on ne može ni da je igra. To je uzbudljivo podjednako i kada je reč o igranju određene uloge, ali i samo gledanju filma. Oni koji su tužni plaču. Tu su i oni drugi koji se odluče sebe da zadovolje, kazne, ili nanesu sebi bol kroz neki vid zadovoljstva. To su ta dva opozita koji se tuku i u samom liku u filmu, u njoj samoj se vodi čitav rat. U toj sceni vidimo kako ona ne zna šta će sa sobom, sa svom tom količinom emocija koju drži u sebi. Tako da, ta scena je teži put za koji se odlučio Nikola. Nije plakanje, ali je samozadovoljavanje.

Nikola: Ona je te noći ostala sama, mogla je da se okrene jedino sebi. Jedino sebe i svoja osećanja u tom trenutku može da kontroliše. Ona je na taj način, ujedno, pokušala da ostvari i komunikaciju sa sobom kroz taj fizički, emotivni i mentalni napor. Na taj način ona se stornirala. Pokušao sam da pokažem kako ona nije sposobna da vlada svojim unutrašnjim bićem.

Milena: Da, ona je pokušala da se dozove. Kao kada nekome daješ elektrošokove.

Nikola: To će na kraju i otići do tog ekstrema kada ona uzme kesu i stavi je na glavu. Ona tada više ništa ne oseća, na taj način pokušava da pojača nadražaje kako bi na kraju dostigla vrhunac.

Journal: Da li smo kao društvo došli u situaciju da ne osećamo više ništa, te da moramo na bizarne načine da pojačavamo svoje nadražaje?

Nikola: Da. Mi smo odavno kao neke žabe u vreloj vodi koje se kuvaju na laganoj vatri. Već smo počeli da ne reagujemo više ni na šta.

Milena: Potpuno smo anestezirani, da. Bar je u filmu na kraju „happy end“. (smeh)

Nikola: Da, mislim to je jedna najobičnija radnja koju radimo svi i najosnovnija ljudska potreba.

Journal: Postoje različiti načini da se doživi bol kada je reč o seksualnom. Zašto junakinja baš stavlja kesu na svoje lice?

Nikola: To je bilo pitanje života i smrti. Na kraju svih nedaća koje čovek može da ima najvažnije je biti živ. Nakon potpunog zadovoljstva, ona skida kesu sa glave i prvo što uradi jeste, udahne vazduh.

_

Journal: Koliko se poistovećujete sa samim likom? Da li je osećaj odbačenosti postao svakodnevan danas?

Milena: Mnogo. Ja ne mislim da je ona preterano specifična, po meni predstavlja većinu mladih devojaka danas. Ono što smo mi tretirali kao posebno u njenom liku jeste to na koji način ona ne ume da se suoči sa negativnim emocijama. Ona je te večeri odbačena, prinuđena da bude sama sa sobom, usamljena. Moj najveći strah je da ću ostati sama, tu se podudaramo.

Nikola: Tu je i pitanje toga, šta je sve čovek sposoban da uradi sam sebi kad ostane potpuno sam. Mislim da će se i tu mnogi poistovetiti. To veče, u stanu, nije bilo ni njene cimerke sa kojom je živela. Bila je potpuno usamljena. Da sam inspiraciju za ovaj lik, realnu devojku i scenu, sreo i doživeo u nekom drugom stanju, ovog filma ne bi ni bilo. A ja sam se potpuno poistovetio, sa njom kao bićem. Na kraju, svi smo jednaki, ne osećam se posebno čudno što se kao muški reditelj poistovećujem sa svojim ženskim likom.

_

Journal: Koje su vaše omiljene scene?

Milena: Moja omiljena scena je kada sam u toaletu i piškim. Ja baš volim, kako bi se to reklo „organske scene“. Baš je nastala spontano, ja sam pitala ljudi da li nam treba, sada je pravi čas. (smeh) Oni su rekli – treba i tako smo je i snimili. Sećam se da su i kolege sa zvuka bile presrećne jer nisu morale da traže pokrivalicu.

Nikola: Meni su pored, kako bih rekao, sve predivne glume Milene, animirane slike sa početka i kraja nešto što je dalo filmu poseban ton. Te animirane slike zapravo predstavljaju misaoni tok glave junakinje. To su njeni fragmenti sećanja koji su tako pocepani, brzo se smenjuju i prikazuju određene scene iz njene svesti. To je ujedno i prvi put da komuniciram kroz animaciju u filmu, tako da je i to na neki način i drugi deo života i rada koji je film imao.

_

Journal: Sa kojim izazovima ste se sve suočavali?

Milena: O pa bilo je izazova, bilo je…

Nikola: Da, bilo je. Desilo se to da neke scene prosto produkcijski nismo mogli da pokrijemo, te sam ja samo odlučio da ih izbacim. Imali smo scenu u klubu, prva scena. Dobili smo neki klub na dva sata da snimimo, to nije funkcionisalo i ja sam samo rekao, ajmo dalje. Ja sam takav reditelj i to glumci znaju kod mene, ništa u tome nema ličnog. Kažem okej, nećemo snimati, prekidam snimanje. Naučio sam kroz posao da posmatram i promatram i ako neka scena nema potencijal ja sam taj koji će reći – okej, sad dosta. To se i na ovom filmu desilo.

Milena: Ma ja se bar tada uopšte nisam tada uznemirila… Ali, meni je recimo bilo izazovno da snimam ključnu scenu, scenu samozadovoljavanja. Mislila sam da ću biti negativno uzbuđena. Tu je i ta glumačka odluka da se upustim u nešto što nikada do tog momenta nisam igrala. Tada sam probala sve po prvi put. Ništa nisam probala do trenutka dok nije došlo na red snimanje te scene.

Nikola: Naše telo reaguje, Milena je znala ko je osoba koja je iza kamere. Ja sam jurio autentičnost i sama scena u kojoj Milena možda nije imala dovoljno kiseonika zbog kese na glavi je bila dovoljan izazov. Mislim, mi smo istraživali pre snimanja i bili smo svesni koliko je to opasno. Zato Milena nije tehnički morala da realno guši sebe kesom, nego smo određenom glumom postigli takav efekat.

Milena: Da, ja sam tebe tada pitala – okej, kad je kraj? Mislim, to je kadar koji traje. Nikola je rekao, idi do kraja i kad misliš da ne možeš više, skidaj kesu. Nisam se borila za goli život, ali neobično je bilo snimati sve to. Mnogo različitih nadražaja se dešava.

_

Journal: Pričajte nam o Kino radionici, čiji si Nikola osnivač a koja je u saradnji sa Fakultetom dramskih umetnosti sarađivala na filmu.

Nikola: Sama ideja Kino radionice jeste da se kreira prostor i mesto za mlade umetnike koji će raditi na svojim prvim filmovima. Filmove završavamo tako što gajimo tim i imamo ljude koji veruju u priče koje radimo. U tom smislu, na ovom projektu su svi radili samo iz ideje i želje, dakle jedan no budget film.

Milena: Neki su low budget, mi smo no budget. (smeh)

Nikola: Zaista, mnogo projekata smo zajedno odradili i izneli. Film Vodi me, gde god samo je još jedan u nizu. Drago mi je da se o nama piše, da ljudi imaju prilike da čuju za nas i kroz naš rad. Oni koji rade na prvom filmu, koji su tek izašli sa fakulteta mogu slobodno da nam se priključe. Veliki nam je cilj da podržavamo mladu filmsku scenu i uvek će kod nas imati podršku da ostvare svoj autorski pečat na nekom projektu.

_

Journal: Film je imao svoju prvu premijeru u Torontu na fetivalu Pendance, koja su vaša iskustva?

Milena: Nismooo bili, nemam iskustva. (smeh)

Nikola: Mene birokratija baš smara. Mislim, ne stvarno, festival Pendance je bio nekako najlogičniji izbor za premijeru filma. Vodi me, gde god nije prvi moj film koji je prikazan u Torontu i njihovom festivalu. Tokom 2018. godine to je bio film Mogu sam, 2020. Organizmi, i oni su festival koji ima istančan ukus za alternativni film. Tako da, zaključak je da ja volim najviše da šaljem filmove na male festivale, čak i mala mesta po Srbiji. Uvek mi je bila želja da osoba iz malog mesta ima mogućnost i da joj se pruži prilika da odgleda nešto drugačije. Uvek zamišljam da na taj način mogu nekome da ulepšam svakodnevnicu.

_

Journal: Šta očekujete od ovogodišnjeg festivala kratkometražnog filma, Bašta Fest, gde će film doživeti svoju domaću premijeru?

Milena: Da nas dobro ugoste, da se dobro zezamo…

Nikola: Očekujemo komplet lepinju.

Milena: Očekuješ komplet lepinju?

Nikola: Da.

Journal: A uspeh?

Nikola: Mislim da je dovoljan supeh to što se našao na programu festivala. Smatram da je Bašta Fest u poslednjih deset godina zaista podigao visoke kriterijume što se tiče kratke forme. Takođe, dovode filmove i sa svetskih festivala i meni je zaista uspeh biti pored takvih filmova na repertoaru. Bašta Fest definitivno tokom trajanja festivala pomera planine u Bajnoj Bašti. Tako da, to je zaista jedan festival koji promoviše pozitivnu saradnju između glumaca i reditelja.

Milena: Negujemo prijateljstva i dobar provod u prirodi. To je mnogo lepo. Na tom festivalu nema kompeticije, ovde smo svi jednaki i držimo se zajedno.