Pogledali smo mini dokumentarnu seriju Victoria Beckham: The Real Me i ovo su naša razmišljanja.
U eri u kojoj svaka javna ličnost na kraju dobije svoj dokumentarac, pitanje više nije da li želimo da gledamo, već zašto. Kada je Netflix 2023. predstavio mini dokumentarnu seriju o Davidu Beckham, svet je dobio uvid u dinamičan život sportiste, ali i u čoveka čije su slabosti, greške i porazi oblikovali njegovu legendu. Ipak, serija nije bila samo o Davidu – bio je o medijima, porodici, društvenim očekivanjima i kolektivnom mitu koji okružuje slavu. Upravo ta širina, ta nesigurnost u javnom narativu, dala je ovom ostvarenju težinu i rezonancu koja prevazilazi običan portret poznate ličnosti.
Dve godine kasnije, dolazi Victoria Beckham: The Real Me. Dokumentarna serija koja na prvi pogled obećava portret žene koja je od Posh Spice postala modna kreatorka, majka i supruga. Ali u praksi, delo je zatvoreno u sopstvenim granicama. Victoria pokušava da se otvari pred kamerom pričom o finansijskim gubicima brenda, borbi sa telesnom slikom i kritikama javnosti. Ali, sve je to pažljivo filtrirano. Ton je siguran, kontrolisan, gotovo promotivan. Za razliku od Davidove dokumentarne serije, koja je rizikovala i dopuštala greške i nepredvidivost da oblikuju priču, Victoria pokušava da obuzda narativ i predstavi verziju sebe koju odobrava yes man tim.
Zanimljivost jeste da je u oba dokumentarca prisutna ista nit – javni pritisak i ranjivost. David prolazi kroz svoje izazove u periodima medijske oluje, ali je u svojoj suštini bio mnogo manje osuđivan. Samim tim nije morao da opravdava svoj identitet. Osim kada je nakratko postao narodni anti-heroj posle Svetskog prvenstva 1998, kada je u utakmici protiv Argentine dobio crveni karton zbog udarca Diegu Simeoneu. Victoria se s druge strane suočavala sa neprestanim nadzorom i kritikama – ako ćuti, hladna je, ako govori, samosažaljiva je, ako uspe u modi, opet je predmet skepticizma. Svaki njen pokušaj redefinisanja sebe nailazi na zid javnog suda. To je element koji je zaista iskren, međutim, reklo bi se da je urađen nespretno. Nedovoljno razgrađene teme, ali i manjam analize. Mini serija oostaje više ilustracija problema nego istraživanje njegove suštine.
Razlika između ova dva projekta leži u perspektivi i riziku. Beckhamova priča je priča o svetu koji oblikuje čoveka; Victorijina priča je priča o ženi koja pokušava da oblikuje sopstveni svet. David je bio centralna figura, ali serija nije bila samo o njemu i taj apsket je doprineo objektivnosti i dramatičnom potencijalu. Victoria je u potpunoj suprotnosti primarno bila subjekt i narator svog tematskog toka, što čini delo zatvorenijim i predvidljivijim. Ton ostaje introspektivan, ali bez neizvesnosti koja daje snagu i težinu dokumentarcima uopšte.
Ovo vodi i do šire refleksije: da li su nam uopšte potrebni dokumentarci svake poznate ličnosti Dokumentarac više nije samo medij za istraživanje, nego strateški alat brendiranja i ekonomske valorizacije. Oni nude publici pogled iza scene, ali često ga pažljivo kroje da potvrdi željenu priču, a ne da istraži stvarnost. Istina o Victoriji Beckham, kao i o mnogim ženama u javnoj sferi, nije u potpunosti oslobođena od društvenih očekivanja i stereotipa – ova mini serija je samo kanal kroz koji se oni i dalje filtriraju. Najveći paradoks leži u njenom odnosu sa javnošću. Šta god da je Victorija ikada uradila, njen rad, telo i identitet se ocenjuju unapred. Potencijalno možemo da tvrdimo da u toj dinamici leži važnost dokumentarca. Ne da promeni percepciju, već da pokaže koliko je svet spreman da kontroliše priču žene koja se bori da je sama ispriča.
Na kraju dana, pitanje „kada je vreme za dokumentarac?“, nadilazi jednostavnu logiku vremena u karijeri ili popularnosti. Dokumentarac postaje opravdan tek kada postoji dublja potreba za sagledavanjem slojeva identiteta, narativa i javnog uticaja – kada priča može da ponudi nešto više od površinske glorifikacije ili brendiranja. U slučaju Davida Beckhama, vreme je bilo pravo. Serija je razotkrila univerzalne tenzije između mita i čoveka, dajući publici širi uvid i dramaturški angažovan narativ. Kod Victorije, serija je možda stigla prerano ili u trenutku kada je društvena percepcija već oblikovana. Njen dokumentarac pokazuje važnost kontrole narativa, ali i ograničenja koja takva kontrola nosi.
Drugim rečima, dokumentarac ne bi trebalo da puki luksuz javnih ličnosti – on bespogovorno predstavlja ogledalo vremena i spremnosti publike da sagleda priču u njenoj kompleksnosti. Pravi trenutak za isti dolazi kada priča može da izazove promišljanje, razbije stereotipe i pruži uvid u ono što se inače skriva iza javnog imidža. A u suprotnom, svaki novi dokumentarac preti da postane samo još jedan pažljivo režiran proizvod, više potvrda mita nego stvarnog uvida.
Foto: Instagram (@victoriabeckham)
