Tom Ford ponovo ulazi u svet filma, ali ovoga puta, ne kao estetski eksperimentator, već kao autor koji svoju vizuelnu filozofiju pokušava da pretvori u trajno umetničko nasleđe. Njegov novi projekat, Cry to Heaven je adaptacija romana Anne Rice, označava ponovno pomeranje fokusa s mode ka filmu. Ali, i duboku preispitivanje same ideje lepote, moći i identiteta kroz estetsku prizmu koja mu je oduvek bila prepoznatljiva.
Za Forda, kao što već uveliko znamo, estetika nikada nije bila puka forma. Ona je sadržaj sam po sebi. Njegovi filmovi A Single Man i Nocturnal Animals dokazali su da vizuelni izraz može biti jednako komunikativan kao i dijalog. U ostvarenju Cry to Heaven koji će biti smešten u 18. vek, taj princip će potencijalno doći do vrhunca. Priča o kastratu pevaču i venecijanskom plemiću postaje alegorija o moći i gubitku tela kao instrumenta umetnosti i društvenog statusa.
Tema tela i kontrole
Odabir romana Anne Rice, naravno, nije slučajan. Cry to Heaven je priča o identitetu i žrtvi, o telu koje je izgubilo glas da bi dobilo isti – o pevaču koji postaje simbol umetnosti koja traži odricanje. U Fordovom univerzumu, gde su telo i estetika centralni motivi, ovakav narativ je savršeno logičan. Dok su A Single Man i Nocturnal Animals istraživali tugu i osvetu kroz savremeni kontekst, nova ideja otvara prostor za istorijski spektakl u kojem se umetnost i brutalnost prepliću.
Film obećava raskošne vizuelne prikaze. Venecija 18. veka, barokni kostimi, opera — ali za Forda takvi elementi prevazilaze puku funkciju scenografije i postaju metafora društvenog konstrukta koji zarobljava pojedinca. Kastrat, lišen polnog identiteta zarad umetničkog savršenstva, postaje paradigma savremenog čoveka koji gubi autentičnost zarad perfekcije — isto onako kako modni sistem od pojedinca pravi idealnu siluetu, ali praznu iznutra.
Ford kao autor nove discipline
Ono što ovaj projekat čini posebno intrigantnim jeste Fordova autorska pozicija. Od trenutka kada je prodao svoj brend, više puta je naglasio da želi da ostatak života provede praveći filmove. Odlazak iz industrije koja je postala samoparodija sopstvenog glamura, može se čitati i kao lični i kao estetski gest. Film mu omogućava da koristi vizuelni jezik bez komercijalnih ograničenja modne scene.
Ako je film A Single Man bio intiman, a Nocturnal Animals intelektualan, onda ostvarenje Cry to Heaven ima potencijal da bude njegovo najambicioznije delo — spoj operetske raskoši i emocionalne brutalnosti. Ford se time svrstava u liniju autora poput Luchina Viscontija ili Paola Sorrentina, koji estetiku koriste ne da bi prikrili prazninu, već da bi je razotkrili.
Elipog, kraj mode i početak umetnosti
Fordov novi filmski projekat može se posmatrati i kao komentar na kraj jedne epohe. Ne samo zvaničan kraj njegove karijere kreativnog direktora prestižnih kuća, već i ideje mode kao umetničkog izraza. U svetu u kojem su slike postale roba, on traži medij u kojem slika izvnova dobija smisao. Cry to Heaven možda je smešten u Veneciju 18. veka, ali u svojoj suštini govori o savremenom svetu — o telu pretvorenom u instrument sistema, o umetnosti koja se bori da sačuva autentičnost i o autoru koji, umesto da kroji haljine, sada pokušava da kroji večnost.
Foto: Launchmetrics/Spotlight
