Jovan Marjanović, direktor SFF-a, za Journal: „Film ima mogućnost da na najbolji mogući način kroz umetnost da refleksiju ljudskog postojanja”

Zaokružili smo još jednu godinu na Sarajevo Film Festivalu – sedam dana filmova, edukacije i regionalne razmene. To najbolje zna Jovan Marjanović. Film je pasija koja ga prati čitavog života, a put ga je iznova navodio upravo na SFF. Dugi niz godina je bio zadužen za vođenje Cinelink Industry Days i zatim je 2022. godine postao direktor festivala. Marjanović živi i diše film, profesionalno i privatno, i to se vidi kroz način na koji vodi festival koji nastavlja da se razvija iz godine u godinu.

Imali smo priliku da sa njim razgovaramo tokom samog festivala, kada nam je otkrio zbog čega je film za njega ultimativna umetnost i koje trendove nazire u filmskoj industriji.

J _ 01 Film vas prati, to jeste vi pratite film, ceo život. Zašto je baš film mediji koji vas vuče od početka karijere?

Mislim da je film umetnička forma koja objedinjuje veliki broj drugih umetničkih formi. Ima mogućnost da na najbolji mogući način kroz umetnost da refleksiju ljudskog postojanja. Mislim da je to jedna od glavnih uloga umetnosti. Bez da diskriminišem druge umetnosti, ali to je ono što je mene lično najviše privuklo filmu kao nekoj ultimativnoj formi u tom smislu.

J _ 02 Rekla bih da Sarajevo Film Festival ima lekovito dejstvo na ceo region. Spaja ljude koji su toliko dugo bili odvojeni iz svih mogućih razloga. Koliko se to promenilo od kad ste sa počeli da radite za festival do sada?

Mislim da se te stvari nisu puno promenile. Menjaju se okolnosti, menja se svet. Potreba za komunikacijom je univerzalna stvar i utkana je u DNK Sarajevo Film Festivala kroz iskustvo njegovog nastanka. Komunikacija kroz umetnost bila je nasušna potreba. U tim najtežim okolnostima se shvatilo koliko je to potrebno, da bi čovek živeo život dostojan čoveka. Dakle, za neko bazično dostojanstvo. 

Nije to samo program Suočavanje s prošlošću, koji je jedan od alatki. Kompletan program je takav, ali i ceo festival kao događaj i sve što radimo kroz celu godinu. Ideja da je festival fokusiran na region bivše Jugoslavije, pa regione Balkana, pa region jugoistočne Evrope i na kraju krajeva još neki širi prostor daje mogućnost da reflektujemo na neka iskustva koja smo ovde prošli zajedno proteklih 30 godina. Da pokušamo neka da prevaziđemo, neka bolje da razumemo. 

J _ 03 Da li imate neki film koji biste izdvojili ove godine koji vas je na neki način pokrenuo ili promenio?

Ove godine imamo tačno 227 filmova. I naravno, mnogi filmove su i moji favoriti. Jedan koji mi koji pada na pamet je Staza, u prevodu The Track. Taj sportski dokumentarac je bio posebno značajan. To je kanadski reditelj u Sarajevu koji prikazuje priču o srušenoj bob stazi na Trebeviću, ostao od Olimpijade iz 1984, kroz priču o troje mladića koji se pripremaju da idu na olimpijske igre. Prati njihov život, uspone, padove, zajedno sa ljudima koji se bore da očuvaju tu stazu i da je na neki način naprave funkcionalnom.

Film prati njih trojicu, skoro četiri godine, sa svim što im se dešava u životu. Na kraju sledi dolazak na Olimpijadu i happy end. Naravno, za svakog od njih na drugačiji način. To je film koji jednu vrlo lokalnu priču predstavlja potpuno univerzalno, kroz jedno predano praćenje likova. Voleo bih da ima više takvih filma.

J _ 04 Pre nego što ste prešli na poziciju direktora ste vodili program Industry Days. Kako je to izgledalo?

To je motor festivala i i dalje je jedan od najznačajnijih segmenta. Privlači preko 1200 profesionalaca svake godine u Sarajevo i to je zaista najveći skup filmskih profesionalnaca iz ovog dela sveta na jednom mestu. Od trenutka kad smo krenuli sa tim, što je bilo pre više od dvadeset godina, do danas, postalo je sinonimo za mnoge stvari. Koprodukcije, prostor jačanja regionalne saradnje, debate na temu javnog finasiranja, zagovaranje modernizacije i približavanje najsavremenijim praksama. Ostaje jako bitna tačka na samom festivalu i kroz celu godinu. U potpunoj je simbiozi sa ostatkom festivala.

Dakle, festival u principu leži na tri stuba. Jedan od njih je Cinelink, odnosno Industry Days. Drugi je filmski program i treći je edukacija mladih kadrova što se najčešće dešava kroz program Talents Sarajevo. Ta tri programa zajedno stvaraju filmski ekosistem koji Sarajevo Film Festival kroz godine neguje i razvija.

J _ 05 Da li primećujete neke nove trendove u filmskoj industriji. Imali smo fazu kada je fokus eksplicitno bio na serijama, šta će sledeće da se istakne?

Serija sada više nema u toj količini u kojoj ih je bilo. Međutim, mislim da će upravo to što serija više nema u tom volumenu, a što ih je bilo, doneti nešto novo. Tu je sada veliki broj ljudi, i mladih, koji su tek ušli u industriju. Imali su priliku da rade, eksperimentišu i da steknu jedno iskustvo koje će im sada koristiti u njihovim individualnim projektima. To što više nema tolike produkcije serija ostavlja prostor za filmsku produkciju, odnosno nezavisnu filmsku produkciju.

Serije su najčešće bile deo nekih većih sistema koji su ih proizvodili, a filmovi su uglavnom nezavisno proizvedeni. Najčešće krene kao proizvod entuzijazma za početak. Ali mislim da će sada mladi, sa tim stečenim iskustvom, pozitivno da se odrazi na filmove – da budu hrabriji, da ih bude više, da budu na neki način oslobođeni.

J _ 06 Kako je festival vas formirao kao ličnost?

Nikada nisam otišao na letovanje (smeh). Činjenica da iz svog rodnog grada možeš raditi nešto što je uspešno na evropskom i svetskom nivou je veliki motiv. To je sigurno nešto što mi je pomoglo da se osetim s jedne strane zahvalan, s druge strane zadovoljan.

J _ 07 Da li postoji neki film koji je vas oblikovao u procesu sazrevanja vas ili kom se uvek vraćate?

Mnogi – to je najteže pitanje. U poslednje vreme smo toliko pričali o Breaking the Waves, kako je Stellan Skarsgård bio gost festivala. To je bio i film koji je pobedio na drugom Sarajevo Film Festivalu, kada smo prvi put dodelili Srce Sarajeva.

Breaking the Waves je bio film koji me stvarno nekako promenio i uopšte promenio celu dogmu – aha, evo, filmovi sad mogu i ovako da izgledaju i na ovaj način da budu pravljeni. Naravno, američki nezavisni filmovi tokom devedesetih su takođe nešto uz šta sam odrastao, od Tarantina pa na dalje. Ali taj fokus na Evropu je kod mene došao sa Lars von Trierom, odnosno sa Breaking the Waves.