Film Sunce nikad više predstavlja hrabru i ličnu priču o borbi i nadi kroz oči oca koji se suočava sa pretnjom rudarskog kompleksa nad njegovim domom, i kroz maštovit pogled njegovog sina. Režiser David Jovanović, za svoj debitantski film koji je nastao kao diplomski rad, uspeva da spoji žestoku realnost i poetsku viziju. Da kroz autorski pristup osvetli univerzalne teme: eksploataciju, identitet, porodicu, otpor. Film je već proputovao festivale, stekao nagrade i upravo je izabran za srpskog kandidata za Oskara. U razgovoru sa Davidom istražujemo gde je nastala ideja, kako je izrastao izražaj poetskog naturalizma, i na koji način film služi kao ogledalo stvarnosti, ali i kao poziv na zajedništvo i delovanje.
Šta te je prvobitno inspirisalo da napišeš i režiraš ovakav film, ideja, iskustvo, priča, nešto lično?
Slike koje sam video dok sam slušao pesmu Balada o Holisu Braunu u izvedbi Dejvida Linča. Otac u prašini, u blatnjavom dvorištu, majka kojoj pacov krade brašno, bolesno dete koje plače, kojoti koji vrište cele noći, suva trava, crna voda, otrovan vazduh. Zatim sam sve to video u selu moje bake pa u Krivelju. Surov je to život.
Film je opisan kao poetski naturalizam u obrazloženju komisije za izbor za Oskara. Kako ti tumačiš taj pojam i na koji način je on prisutan u filmskom izrazu?
Naturalizam – jer je sve stvarno: eksplozije su prave, ljudi su pravi, sirene su prave. Poetsko je iz dečje vizure, kroz Duleta, ali i kroz mene kao dete. Leta i zime sam provodio kod bake, impresioniran tim surovim rudnikom, njegovom veličinom, divio sam se tome, uzbuđivalo me je. Tako je bilo i u Krivelju kad smo snimali. Divno i grozno.
Koliko je u priči fikcija, a koliko referenci na stvarne probleme ili događaje?
Osobe i događaji prikazani u ovom filmu su izmišljeni, iako su inspirisani stvarnim pričama i ljudima – od kojih je većina učestvovala u stvaranju ovog filma.
Film je već imao premijere na međunarodnim festivalima i osvojio nagradu na festivalu L’Europe autour de l’Europe u Parizu, u okviru glavne takmičarske selekcije. Kako je reakcija publike i kritike u inostranstvu uticala na celokupnu ekipu koja je radila na filmu, kao i na dalji život filma?
Ta vrsta afirmacije značajna je za sve nas kao potvrda da sve nije bilo uzalud. Takođe, sigurno će biti od pomoći na putu ka prvom srpskom Oskaru!
Koliko misliš da je univerzalna tematika filma prepoznata kroz kulturološke barijere? Da li ste imali zadatak da “prevedete” film za publiku izvan Srbije?
Film radi! Svaka projekcija, gde god da je prikazan, izazvala je snažne reakcije – ljudi plaču, ljute se, diskutuju. Lokalni kontekst, kultura i jezik nikome nisu bili prepreka za razumevanje. Mislim da ta specifičnost čak pomaže. Čini svet taktilnim, stvarnim, uverljivim.
Šta za vas kao ekipu znači to što je film izabran kao srpski kandidat za Oskara? Postoji li osećaj odgovornosti, dodatni pritisak?
Ovo više nije moj, odnosno naš film – ovo je NAŠ film. Nacionalni kandidat. Na Oskar statueti prvo piše Srbija, pa zatim film, pa reditelj. Tako da je ovo sada NAŠ zadatak da donesemo kući prvi srpski Oskar.
Fotograf: Stefan Đaković
