Da li ga neizostavno treba pogledati?
Kathryn Bigelow uveliko je zašla u osmu deceniju života. No, to je ne sprečava da i dalje bude stoprocentno predana poslu. Dok su prvi filmovi koje je režirala bili ispunjeni spektakularnim akcionim potezima, njen pozni rad na polju sedme umetnosti okrenut je ka realističnim prizorima i univerzalnim temama. Shodno tome, prisutna su zastrašujuća ratna iskustva, riskantne misije usmerene protiv terorizma ili osvrt na burne rasne podele u Americi.
Nakon osmogodišnje hibernacije, iz koje se povremeno budila snimajući kratke filmove, Kathryn se ponovo latila kamere zarad interpretacije nove dugometražne priče. U njenom fokusu je nuklearni napad. Samo što kadrovi ne prikazuju ono što su mnogi očekivali – trenutak pada rakete, eksploziju i uništenje svakog vida života – već odlazi korak dalje i zaplet gradi u zbijenom vremenskom toku koji pulsira od napetosti i istinskih emocija.
Čim se suočimo sa nekom lošom vešću, prva reakcija najčešće izostaje, te se prave emocionalne posledice osete kasnije. Tako i u filmu A House of Dynamite, glavni junaci na prvi pogled jesu distancirani. Nema prostora za strah ili paniku, već nastoje da reše kompleksnu situaciju. Raketa će za osamnaest minuta pretvoriti Čikago u prah. Brojni stručnjaci i predstavnici vlade ulaze u borbu sa vremenom. Narativne linije su fragmentarne, istu priču sagledavamo iz različitih uglova i na kraju tog triptiha nastaje zatišje. Odjavna špica stiže u pravi čas i cilj je da podstakne na razmišljanje o svetu koji oduvek srlja u propast. Posebno, danas, kada se nuklearno naoružanje nezaustavljivo razvija, dok veštačka inteligencija dominira ili sa svih strana izbijaju ratni sukobi – poželjno je da se zapitamo o opstanku i sumornoj budućnosti. Stoga, Kathryn Bigelow bez imalo milosti, uključuje gledaoca u priču i daje mu mogućnost da u realnom vremenu proživi čitav spektar emocija.
Kraj bez…
Iako ova priča nema glavnog junaka koji je sve vreme u fokusu, glumci su zajedno priredili vrhunski performans. Svi oni postaju obični ljudi, koji izvan zidina Bele kuće imaju izgrađene živote, porodice – pa se njihove glumačke izvedbe, pored pomenute fragmentarnosti, stapaju u jednu sirovu realnost. Štaviše, najbolji primer vidi se kad Ana Park (igra je Greta Lee) tokom slobodnog dana primi hitan poziv o alarmantnom stanju. U prvi mah, ona je izrevoltirana jer neko želi da joj oduzme retke porodične trenutke. Ali, ubrzo se njena mimika menja i jasno se mogu uočiti naleti straha i nemoći. I to je samo najjednostavniji pokazatelj s kakvom su preciznošću i osećajem za najsitnije detalje Kathryn Bigelow i Noah Oppenheim snimili film A House of Dynamite.
Po svemu sudeći, gledaoci su očekivali da se iz čitave priče razvije jedan akcioni blokbaster i ocena je znatno opala u odnosu na onu koju smo videli nakon premijere u Veneciji. Ipak, mi ovim utiscima želimo da istaknemo sve dublje slojeve koje film poseduje, dok poslednja scena bez ikakve teatralnosti daje nadu da nikada nećemo doći u poziciju da odbrojavamo minute do zastrašujućeg kraja.
