Emilija Gašić: Kad kamera
postane svedok vremena

Emilija Gašić pripada novoj generaciji autora čiji rad spaja intimno i univerzalno. Njen dugometražni prvenac 78 dana, inspirisan porodičnim snimcima iz devedesetih, prikazan je na festivalu u Roterdamu i nominovan za Adriatic Film Awards.

Za Emiliju, film nije samo umetnost, već sećanje, dokument vremena i prostor između slike i tišine. Kroz nežan, ali snažan vizuelni jezik, ona stvara priču o odrastanju, čekanju i onim trenucima koji se urezuju dublje nego što mislimo. U razgovoru otkriva kako nastaje film iz emocije, zašto veruje da publika uvek oseća istinu i gde danas pronalazi onu čistu radost stvaranja.

Kako bi opisala 78 dana u jednoj rečenici. Ne kao rediteljka, već kao neko ko ga je živeo iznutra?

Iskoristiću jednu rečenicu ovde iz anonimnog upitnika koji sam postavila na internetu toku pisanja scenarija. To mi je poslužilo kao inspiracija a sve je počelo inicijelno kao istraživanje. Naime, jedan od ispitanika je napisao da je to period kada je prvi i poslednji put ušao u svaku kuću u komšiluku. Za mene je to idealan opis i filma i tog vremena.

U filmu postoji snažan osećaj vremena koje stoji, kako si vizuelno i narativno gradila taj osećaj trajanja i čekanja?

Pre snimanja i u toku pisanja sam gledala jako puno i svojih i tuđih snimaka iz tog perioda. Primetila sam da se drugačije snimalo tada jer je kamera bila nešto posebno. Nismo imali telefone da zavaramo dosadu. Samim tim je i protok vremena bio drugačiji. Suštinski oni koji su imali kameru su je uglavnom koristili u toku nekih posebnih događaja poput slavlja i rođendana ali tokom bombardovanja su snimali i neke jako obične trenutke poput pejzaža, predmeta, praznih soba itd. To doprinosi tom drugačijem osećaju vremena koje prolazi. Trudila sam se da sve to prenesem i u film.

Da li ti je važnije da publika razume poruku filma ili da oseti atmosferu koju si gradila?

Za mene jedno ne isključuje drugo. Mislim da ako publika oseti film verovatno negde podsvesno oseća i poruku.

Da li je scenario nastajao iz slike, emocije ili dijaloga?

Prvobitno je nastao iz slike i dijaloga jer sam dugo razmišljala o svojim porodičnim snimcima. Bili su mi velika inspiracija i nisam odmah znala kako bih to mogla da povežem u filmu. Tokom korone sam međutim otkrila još neke svoje snimke iz perioda bombardovanja za koje nisam ni znala da ih imam. Bili su naizgled obični snimci jednog dana sa porodicom međutim kada se pojavio datum i kad sam čula avione u nekom trenutku, shvatila sam šta treba da radim. Da film treba da bude kao jedna kaseta koja igrom slučaja beleži taj period.

Kako si reagovala kada si saznala da je 78 dana nominovan za Adriatic Film Awards?

Bila sam srećna i jako mi je drago da mogu da budem deo nečega što tek počinje i povezuje naš ceo region, i to sa svojim prvim filmom. Jako sam ponosna na celu ekipu i glumce što smo ostvarili ovakav uspeh.

Koliko ti znače priznanja, posebno ona koja dolaze iz regionalnog konteksta?

Jako su mi važna jer to znači da ljudi iz naše industrije gleda moj rad i ceni ga a to je uvek lepo jer su to ljudi kojima sam se divila i u studentskim danima. Bilo da su iz Srbije ili regiona.

Da li veruješ da postoji nešto kao ženski pogled u režiji ili smatraš da je to previše pojednostavljeno?

Verujem da naše životno iskustvo i okolnosti oblikuju ono što pišemo i stvaramo. Svi dolazimo iz različitih priča. Smatram da kao autori svakako imamo odgovornost da to što prikazujemo na ekranu bude autentično i više dimenzionalno jer u suprotnom smo u opasnosti da upadnemo u stereotipe koji su štetni.

Koje su ti scene najteže, a koje najdraže za snimanje?

Najdraže scene su mi bile scene između sestara, svađe, pomirenja, tinejdžerske zaigranosti. Što se tiče najtežih, obično je to nešto banalno o čemu možda ne promislim mnogo jer deluje da ćemo lako snimiti a onda oduzme više vremena.

Kada si poslednji put osetila čistu radost stvaranja?

Često se trudim da budem kreativna i stalno nešto pišem, fotkam, crtam ali mislim da tu čistu radost stvaranja uglavnom osećam na snimanjima i to kad se sve kockice slože u kadru. Mislim da mi se to desilo poslednji put na snimanju dugometražnog filma filma rediteljke Maje Golden na kom sam sarađivala kao direktorka fotografije. Bilo je jako lepo videti kako scena koju smo osmislile dobija oblik.

Postoji li neko umetničko delo (film, pesma, fotografija) koje te je direktno inspirisalo za 78 dana?

Najviše su to bili moji lični porodični snimci iz devedesetih.

Kada bi mogla da pozoveš jednog reditelja da pogleda 78 dana i da ti da iskren komentar ko bi to bio?

Volela bih da Šon Bejker pogleda moj film.

Foto: Instagram (@emilijagasic)