Osnivačica i autorka F.fm potkasta na temu održive mode, Dunja Jovanović, po prvi put naći će se u ulozi kume kustoskinje galerije Hestia. Sve ljubitelje likovne umetnosti, u petak 17. februara u 19 časova, sprovešće kroz vođenu izložbu radova francuskog umetnika Clémenta Bedela.
Tim povodom, eksluzivno za Journal Srbija razgovora sa mladim francuskim umetnikom povodom predstojeće izložbe slika koja nosi naziv „Blistavo poput kraja sveta“.
Serijom umetničkih dela, Clément Bedel nas podseća da živimo u nemogućoj sadašnjosti – u prelomljenom dobu, u svetu zaposednutom pretnjom izumiranja. Njegove slike nude vibrantne scene koje šapatom nagoveštavaju ono što tek dolazi. Posmatrano kroz prizmu njegovih platana – svet je mnogo puta pre već dostigao smak.
Zbog čega si počeo da adresiraš problem ekološke krize kroz narativ svojih slika?
Svest o problemima ekološke krize i, što je još važnije, atrofije prirode i njenih vidljivih i opipljivih tragova oko mene je nešto što me je konstituisalo mnogo pre nego što sam započeo svoju umetničku praksu. Odrastao sam u planinskom ruralnom području u Francuskoj i veza sa ekosistemom oko mene je nešto što me je u osnovi formiralo. Iako je to čak dobro očuvano okruženje u poređenju sa mnogim mestima na zemlji, mogao sam da doživim nestanak većine ptica, insekata, širenje samo jedne vrste drveta, blokirajući raznolikost na mnogo načina. Slikam, ja sam slikar i kroz proces slikanja uvek sam proživljavao, komentarisao, tugovao ili nudio jedinstvene perspektive u svom suočavanju sa problemima koji su često daleko iznad moje fizičke snage, znanja, obrazovanja ili sposobnosti. Na nivou koji živimo, većina štete oko nas je nepovratna i zastrašujuće napredovala da sam počeo da postavljam pitanja u pravcu: Šta će se desiti posle? Kako će izgledati priroda, kako će istrajati, menjati se, boriti se kako se budemo približavali „kraju“? Ne plašim se da ponudim platformu „kraja“ u svojim delima, ali kraj, kako ga ja doživljavam, je upravo životna sredina gde se ljudski dodir briše sa podijuma, gde je priroda istrajala jer su ostali samo ljudski ostaci. Tamo gde su drugi živi oblici, stari i novi, izdržali u blistavosti i raznovrsnosti fascinantnih oblika otpora i biomutacija.
Na koji način misliš da umetnost poput tvoje diže svest o ekološkim neprilikama?
Cilj mojih umetničkih dela je da uhvatim i učinim vidljivim tok i sam tok procesa sveta koji se brzo menja, u kome okruženje prolazi kroz brzi stres i agresiju, ali ne putem uobičajenih distopijskih slika pozajmljenih od nekoga, ili metoda koje ne pripadaju mojoj suštini. Moja uloga nije da dajem lekcije, već da podignem svest o mogućnosti da se problemima životne sredine pristupi sa većeg fokusa na fenomenologiju prirode aposematizma i biologiju bejtsovske mimikrije, podstaknute ambicijom da ponovo uspostavimo naše veze sa neljudskim bićima i da pomognemo u ponovnom otkrivanju težnja i radost koja može da osvetli mračnu, bizarnu petlju koju prolazimo. Sve to posredstvom viševekovnog, ali večnog slikarskog procesa i njegovog uticaja i na umetnika i na recipijenta, to se nije promenilo bez obzira na koliziju sa potopom digitalnih medija i trenutnim potpunim divljanjem našeg vremena. Na više načina, proces „kreiranja“ i „degradacije“ površine platna zahteva mesece ili godine, nepredvidivost, rizik, gubitak, neponovljivost, velikodušnost i više od svega – poštenje. I to se oseća. Zato smatram da nikada nije bilo relevantnije uključiti i slike u tok radnji, kojima možemo da učinimo da se ljudi menjaju osećajući uhvaćenu promenu, nudeći dijalog bez osude.
Još 2007. čikaška kustoskinja i rana pobornica ekološke umetnosti, Stephanie Smith, upozorila je da bi mnoštvo ekoloških izložbi moglo da služi da umiri svest posetiocima i poboljša imidž galerijama i muzejima, ali ništa više od toga. Ako održivost ili klimatske promene postanu umetnički trend du jour, rizikujemo da obezbedimo palijativ za sebe i publiku, a da ne istinski doprinesemo umetničkoj produkciji, nijansiranoj debati ili trajnim društvenim promenama. Šta misliš o ovome?
Potpuno se slažem da je tretiranje tekućih problema klimatskih promena postalo svojevrsni trend u umetničkim pristupima i da je granica neophodnosti ili jednostavno suvišnosti često neodgonetljiva s obzirom na kompleksnost same prepoznatljivosti umetničke scene i njene uloge danas, koja se često eksploatiše ili jednostavno velikim slovima. Moj stav je da je veoma važno da se umetnici fokusiraju na iskrenost svoje prakse, razvijaju linije delovanja, da stvaraju i da ne ostaju zaglavljeni u stavovima. Verujem da različiti načini pristupa ekološkim pitanjima tog vremena ne bi trebalo da se previde i diskvalifikuju moralno i konceptualno, jer donose više dubine i umetničkog kvaliteta ovoj stvari. Stalno kameleonsko menjanje boja u skladu sa vrućim temama i plitki angažmani koji odgovaraju aktuelnim narativima zarad sebičnih ciljeva je ono što sprečava nijanse i trajni napredak.
Da li osim tematike nastojiš i da svoje umetničke prakse učiniš održivijim (reciklabilna platna, prirodne boje, viđenje računa u studiju, izbor galerija…)?
U načinu na koji se bavim uljem na platnu je važan smisao za zanat i poštovanje pravila i uslova u kojima su slikari radili vekovima. Ova praksa zahteva da se poštuju veoma specifični sastojci i formule da bi bili dugotrajni. Uvek je to bio proces blizak prirodi i naravno, na svu sreću, otklonjena je nauka i svest o toksičnosti pojedinih elemenata za okolinu, ali i za samog slikara. Na primer, mnogi proizvodi čiji sastojci uključuju teške metale, kao što su kadmijum, kobalt ili olovo, zamenjeni su sastojcima proizvedenim u laboratoriji koje smanjuju potencijalnu štetu. Povrh svega, koristim sirova lanena platna, a lan je tkanina koja je organski obrađena bez hemikalija ili intenzivnih boja, tako da ni u tom procesu ne dolazi do zagađenja vode. Takođe, od cele stabljika lana može napraviti vlakno, što znači da gotovo nema otpada od procesa predenja i tkanja, ako prođete kroz polje lana primetićete da je oživljeno divljim životinjama, što pomaže u promociji biodiverzitet i regeneraciju zemljišta, što nije slučaj sa pamukom ili drugim tkaninama koje se koriste u uobičajenim slikarskim platnima. Između ostalog, vredi napomenuti da je „MoToCo“, organizacija u kojoj sam rezident u Francuskoj, uložila inicijativu i trud da uvede sistem za odvodnjavanje koji čisti sve ostatke ulja ili smole, sprečavajući kontaminaciju obližnjih izvora vode.
Koje još korake umetnici mogu da preduzmu kako bi osigurali da njihov rad i uključenost u pitanja životne sredine budu smisleni i uticajni?
Verujem da velika odgovornost da umetnost ima značajan uticaj na pitanja životne sredine pada na izbor sveta umetnosti i onoga što ga okružuje da bira, gura, obrazuje ili promoviše neke umetnike, a ne nešto drugo. Prečesto je sposobnost umetnika da napiše komplikovan tekst sa pametnim formulacijama, njihovo društveno poreklo ili umetnička škola u koju su išli ono što definiše njihov uspeh. Uprkos tom kontekstu, verujem da je iskrenost prakse i njena suštinska važnost za samog umetnika najvažnija. Za to se treba potruditi da se ne obeshrabri neki pritisak našeg vremena, između ostalog i finansijske teškoće. Ovde se ne radi o popuštanju i obnavljanju veze između savremene umetnosti i javnosti. Verujem da bi ljudi koji ulaze u galeriju ili muzej trebalo da se osećaju uzdignuti posvećenošću umetnika svom radu. To bi trebalo da pomogne da se nahrani njihova radoznalost, otvori njihov um, poveže ih sa sobom i sa svetom, nečim što je izvan njih što rezonuje sa njima. Na taj način, pokazivanje brige, posvećenosti i zanata, umetnosti i umetnika može pomoći da se ljudi osnaže da imaju duboke promene i utiču na svoj život i okruženje. To je kolektivno delo.
O umetniku:
Clement Bedel dolazi iz francuskog grada Miluz. Nakon završenih studija na „Ecole Nationale Superieure d’Art de Nanci“ od 2016. do 2020. godine živeo je i radio u Beogradu. Tokom boravka u Srbiji razvio je i snažnu vezanost za estetiku i suštinu brutalističke arhitekture. Isključivo se bavi slikarstvom, spajajući hibridne elemente u pokušaju da dotakne bezvremenski trenutak, jasno upućujući poziv za buđenje i podizanje svesti na temu održivosti i ekologije.
