Prvi susret sa Danilom bio je u jednom od beogradskih kafića u kom smo se našli sa njim kako bi nam dao svoj knjiški prvenac Sitnice. Nakon toga, naš cilj bio je da zbirku pročitamo, analiziramo i dogovorimo ovaj razgovor.
Dogovorili smo intervju, simbolično 31. decembra.
Nakon dugačkog razgovora, o Danilu smo stekli sledeći utisak: mlad, ambiciozan, skroman i siguran.
Pored ovih osobina u njegovoj ličnosti kriju se glumac, pisac, pasionirani filmadžija i mladi entuzijasta koji želi svet pozorišta da približi najmlađim generacijama.
Journal: Sedimo zajedno trideset i prvog decembra, simbolično ispraćajući godinu radno. Da li si uvek tako predan poslu?
Danilo: Nije mi teško palo. Recimo, dok sam vas čekao stajao sam i iskoristio to vreme da napišem skicu za Sitnice. Svaki dan napišem po jednu, tako da je vreme većinom produktivno utrošeno.
Journal: Drago nam je da to čujemo.
Tvoje primarno zanimanje je gluma, jednom prilikom si nam otkrio da te je ranije privlačila dramaturgija, baviš se pisanjem kratkih formi. Šta u tvom slučaju spaja dve grane umetnosti, glumu i pisanje?
Danilo: Za moje interesovanje za te dve grane umetnosti prvenstveno je zaslužno moje obrazovanje i uticaj profesora Ljuboslava Majere kod kog sam studirao na Akademiji umetnosi u Novom Sadu.
Tokom studija imali smo razne vežbe koje su uključivale pisanje. To se ticalo najviše pisanja eseja, recenzija, itd. Iz svega toga sam već na samom početku naučio da suvišne stvari treba odbaciti, a ostale ogoliti do same srži da bi se ono o čemu se piše što bolje prikazalo. Na papiru se odmah vidi šta je ono što je suvišno.
Bilo je i zadataka u kojima se od nas tražilo da odemo, recimo, na Železničku stanicu i posmatramo ljude, okolnosti, njihove navike. Te stvari bismo zapisivali i koristili ih na vežbama. Meni je to već tada bilo dosta privlačno.
Smatram da je svako od nas određeni filter, i da svako od nas drugačije tumači svet. Ne postoje dva ista izvođenja predstave kao ni dva ista pogleda na svet. Za mene je zato taj lični dramatični momenat suština svega i jedina razlika izmedju glume i pisanja je ta što, ono što je napisano ostaje da živi kao materijalno.
Kod umetnosti generalno bitna je jedna stavka, a to je prisutnost. To je ono što ih sve spaja.
Journal: Koje je tvoje mišljenje po pitanju prisutnosti danas među ljudima u umetnosti i uopšte?
Danilo: Mislim da ljudi generalno nisu prisutni dovoljno. To je na neki način i ono uzbudljivo. Danas postoji mnogo različite literature koja nas uči tome kako da budemo prisutni i da živimo u datom trenutku, ja sa druge strane smatram da je nedostatak prisutnosti večna boljka. Imam osećaj da su ljudi oduvek bili preopterećeni razmišljanjem i odsutni u sadašnjosti.
Biti prisutan je danas postao skoro pa svačiji cilj, međutim to zahteva mnogo napora. Najviše se odsutnost oseti u odnosu sa najbližima. Više nemamo strpljenja ni za one koje najbolje poznajemo jer unapred pretpodstavljamo kako će oni reagovati. Unapred povlačimo poteze u odnosu na to. Podrazumevamo i nismo dovoljno prisutni. Isto činimo i kada je reč o umetnosti koju konzumiramo.
Journal: Imao si piliku da stekneš zavidno pozorišno iskustvo u predstavama poput Fausta koji se igrao u Narodnom pozorištu, amaterskom pozorištu Promena i mnogobrojnim predstavama za decu. Oprobao si se i u televizijskoj glumi u filmu Heroji radničke klase, pisao si scenario za seriju Tajna vinove loze. U čemu si uspeo najviše da se pronađeš?
Danilo: Tajna vinove loze je projekat koji se dogodio sasvim slučajno. Vratio sam se iz Kine sa master studija, u tom trenutku života dogodila se i moja velika promena u odnosu prema svetu. Tačnije imao sam strah da izađem iz kuće i plašio sam se da se vratim u pozorište.
Tada je bilo vreme Covida i za mene su to sve nekako bili veoma rizični potezi. Sve više vremena sam provodio u kući fokusiran na pisanje. To je rezultiralo odgovorom na konkurs Priče sa Balkana priče sa balkona na kom je moja drama osvojila nagradu.
Jedna od spisateljica sa konkursa bila je i Sara Radojkovic koja me je kontaktirala sa predlogom da pišem scenario za seriju.
Nikada ništa slično pre toga nisam radio, ceo proces bio mi je jako uzbudljiv, osećao sam se koisno i produktivno, to je bilo jedno veoma zanimljivo iskustvo. Smatram da sam se odlično pronašao u svemu tome.
Journal: Pisanje scenarija za tako veliki projekat poput TV Serije Tajna vinove loze zvuči kao veliki izazov. Ko ti je pružao podršku sa obzirom na to da to nije tvoje primarno zanimanje?
Danilo: Na samom početku imao sam pomoć svoje devojke, Tijane Grumić, koja predaje dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti. Ona je neposredno pre projekta napravila power point prezentaciju i održala mi predavanje na temu pisanja scenarija (smeh).
Ja sam naravno na projekat pristao odmah, kao da se bavim pisanjem scenarija oduvek, ali ipak mi je trebalo vremena da se uhodam i da shvatim kako funkcionise čitav sistem.
Da mi čitava stvar nije bila toliko uzbudljiva, mislim da ne bih napredovao toliko brzo i u meri u kojoj jesam. Svaki put kad imam priliku da pronađem opravdanje da nešto novo naučim, ja to i iskoristim.
Journal: Kada bi mogao da napraviš retrospektivu svog sveukupnog dosadašnjeg rada, koja je grana umetnosti ona u kojoj se ti osećaš kao da joj potpuno pripadaš?
Danilo: Definitivno je to gluma. Drago mi je da smo tokom ovog razgovora usputno spomenuli Fausta jer će ove godine biti dvadeset godina od premijere te predstave.
Ja sam odrastao uz pozorište i mislim da mi je zapravo najuzbudljivije biti deo inovacije u pozorištu, a Faust je pravi primer za to. Imao sam osam godina kada sam dobio ulogu u toj predstavi, i sam osećaj u kom sam ja tako mlad na predstavi koju radi Mira Erceg koja je zaista revolucionarna, do dan danas mi je neverovatan.
Predstava je za to vreme imala veoma napredna rediteljska i tehnička rešenja, kao i načine na koje se gledaoci uključuju u predstavu. Sve je kod te predstave bilo ispred svog vremena. To je već tada definisalo moj pogled na pozorište i glumu. Nakon te uloge, bilo mi je čudno ići u dečije pozorište i gledati predstave namenjene mom uzrastu.
Od tada inovativnost u pozorištu je ono što me najviše privlači, načini pomoću kojih se trudimo da publici približimo emociju.
Isto to mi se dešava u dečijoj predstavi na kojoj trenutno radim. Predstava Mogućnost zabavljanja kod ptica, koja je zaista inovativna. Reč je o lutkarskoj predstavi sa robotima koja je od mene zahtevala odvajanje od sopstvenog ega. Tu su naravno i novi vidovi izražavanja kroz animaciju, mehatronske pokretne lutke, u tome je srž pozorišta – inovacija.
Journal: Sada bismo prešli na ono što je glavna tema našeg razgovora. Otvorili bismo drugo poglavlje intervjua pitanjem, kako su nastale Sitnice?
Danilo: Sitnice su nastale u periodu dok sam boravio i radio u Subotici. Između proba imao sam dovoljno slobodnog vremena, i u tim pauzama pisao sam kratke zapise. To je zapravo kasnije izraslo u jednosmernu komunikaciju sa mojom devojkom, kojoj bih slao na google drive svoje kratke zapise. Tako je ona svaki dan u tom našem „sandučetu“ dobijala po jednu moju Sitnicu. To je takođe bio i jedan od načina da ona mene ohrabri da nastavim da pišem. Oduvek sam imao problem sa završavanjem stvari, svašta bih nešto isprojektovao u svojoj glavi, a ništa od toga ne bih završio. Sve se svodilo na započete rečenice, započeta poglavlja, i sve bi ostajalo bez svog nastavka.
Pisanjem Sitnica shvatio sam da u tim kratkim formama moji zapisi mogu da dobiju odmah i svoju konačnost i finalnost. Svaka napisana sitnica je narativ za sebe, i one mogu da stoje i individualno, ali je nekako mnogo lepše kada su zajedno (smeh).
Pomoću tih zapisa – Sitnica ja sam završavao jednu stvar do kraja svaki dan.
Journal: Kako je prošla promocija knjige, da li si uspeo da se navikneš na ulogu pisca?
Danilo: Ne, definitivno nisam (smeh). Sama promocija koju je u Beogradu vodila Marija Radić bila je jako uzbudljiva. Podržalo me je dosta ljudi koje poznajem i koji su mi dragi. Bilo je dosta onih koje ne poznajem, što mi je posebno drago. Ja sam uživao u svakom momentu svoje promocije, bez mogućnosti da sagledam realno situaciju, ali za mene je to bilo veliko uživanje.
Dobio sam mnogo komentara kako je promocija prošla drugačije od ostalih na kojima su ljudi imali prilike da prisustvuju. Kako kažu sve je to zbog mog odnosa prema pisanju i tema koje biram.
Ovo jeste bila jedna nova uloga za mene, ali sredstva su ostala nepromenjena. Ja i dalje vidim ceo proces pisanja i obljavljivanja knjige kao samo još jednu stvar koju sam ja imao prilike da podelim sa drugima, i to je u suštini sve.
Ne vidim sebe kao da sam u nekoj posebnoj ulozi pisca ili ozbiljnog autora. Ja sam i dalje, po mom mišljenju, prilično nesposoban (smeh).
Journal: Nakon što smo pročitali Sitnice, one su za nas postale nešto više od sitnice. Taj kontrast koji smo osetili nam se mnogo dopao. Ovo je naš komentar. Koje si još komentare imao prilike da čuješ?
Danilo: Dobio sam dosta pozitivnih komentara, na pozitivne se (kako god to zvučalo), ne osvrćem mnogo. Negativnih komentara još uvek nije bilo. Mislim da je sve prošlo i više nego dobro.
Journal: Na kraju, koliko tebi znače sitnice ali sa malim slovom?
Danilo: Sa malim slovom, mnogo. One su prvi korak u percipiranju nečeg većeg. Mislim da ne možemo praviti korake od sedam milja, dok prvo ne krenemo od sitnih stvari. Sitnice su na kraju najbolji način da se naprave velike stvari.
Moje Sitnice su za mene bile moj prvi ali veliki korak.
Foto: Privatna arhiva; Dejan Krstić.
