U neiscrpnoj modnoj industriji smene kreativnih direktora odavno nisu samo unutrašnja pitanja kuća. One su, reklo bi se, indikator promena u estetskim paradigama, tržišnoj strategiji i kulturološkom kontekstu. Poslednje dve sezone uzdrmale su scenu na način koji nismo mogli ni da zamislimo. Demna odlazi iz Balenciage i okreće novi list u Gucciju, Alessandro Michele vraća maksimalizam Valentinu, Jonathan Anderson okupira Dior, Matthew Blazy pokušava da postavi nova pravila Chanela, Glenn Martens konačno dobija houte couture u Margieli. Givenchy, Mugler, Tom Ford, Bottega Veneta – luksuzne kuće postaju novo lice savremenog socijeteta.
Međutim, ako zastanete nakratko shvatićete da ovo nije nikakav novi svet. Laičke analize objasnile su fenomen kao radikalnu revolucija ne prepoznajući da je u pitanju ponavljajući obrazac unutar industrije. Ono što sada izaziva senzaciju, već se odigralo circa 2017. Moda u svojoj strukturi, funkcioniše kroz cikluse. Smene vizionara i novi narativi brenda neprestano se ponavljaju, a ono što deluje kao iznenadna inovacija često je samo odjek prethodnih talasa
Smene kreativnih direktora i transformacija industrije
Godine 2017. i 2018. predstavljaju period u kojem je luksuzna moda jasno pokazala svoj mehanizam transformacije. Phoebe Philo je napustila Céline ostavljajući prostor za Hedija Slimanea, koji je ubrzo transformisao brend u eksperiment glam-rock estetike. Njegova intervencija nije bila spektakl, bila je precizna reorganizacija estetskog jezika brenda i njegovog mesta u industriji. Riccardo Tisci je prešao iz Givenchyja u Burberry, uvodeći novi narativ kroz kombinaciju urbane sofisticiranosti i svojevrsne gotičke poetike. Paralelno, Virgil Abloh je kao prvi crni kreativni direktor Louisa Vuittona integrisao streetwear u institucionalni luksuz, redefinišući granice pojma koji je predugo bio formalno definisan.
Tada je postalo jasno da moć kreativnog direktora više ne leži u pukom oblikovanju odeće, već u samoj arhitekturi brenda, odnosno u uspostavljanju kulturnih i tržišnih narativa. Svaka smena, svaki novi potpis i svaka kolekcija postali su momentumi u kojima se testira sposobnost kuće da balansira između tradicije i inovacije, između nasleđa i komercijalne relevantnosti. Modna industrija više nije imala linearni tok, a eksperiment u estetici posto je standard, ne izuzetak. U ovom kontekstu, godine 2017. i 2018. stvorile su model prema kojem se danas meri svaki pomak u industriji.
Privid promena i moda u ciklusima
Talas tih promena jasno pokazuje da luksuzna moda funkcioniše kao ogledalo društvenih transformacija. Smene direktora i redefinisanje brendova nisu bile samo reakcija na unutrašnje potrebe kuća. One su reflektovale šire pomake u vrednostima, normama i očekivanjima. Shodno tome, jasno je da industrija postaje poligon kroz koji se testira granica između tradicije i savremenih društvenih imperativa – od inkluzivnosti i reprezentacije do redefinisanja prestiža i moći.
Takođe, ovaj fenomen može se posmatrati kroz Burdijeovu teoriju kulturnog kapitala. Modne kuće služe kao alat kojim se artikulišu i legitimizuju društvene hijerarhije, dok vizionari na čelu kuća preoblikuju norme ukusa i vrednosti. Promene iz tog perioda definisale su način na koji luksuz odgovara na evoluciju u društvu – bilo kroz estetsku inovaciju, stratešku repositionaciju ili reinterpretaciju tradicionalnog kapitala.
Foto: Instagram (@demnagram, @thearchivedotcom, @sothebyscollectible, @dior, @gucci)
