Šta Glenn Martens zapravo želi da
napravi od Margiele?

Sreda, 30. septembra 2026.

Posle nove Maison Margiela kolekcije i dalje nam nije sasvim jasno šta je vizija Glenna Martensa za ovu kuću. I to nije mala stvar. Kod Diesela je njegov autorski jezik bio toliko prepoznatljiv da je bilo gotovo nemoguće promašiti poentu. denim se deformiše, materijali se sudaraju, proporcije postaju preterane, a cela stvar deluje kao da je upravo izašla iz mašine za industrijsko mlevenje odeće. Diesel je to mogao da podnese. Margiela je, međutim, druga vrsta problema.

Za sezonu proleće/leto 2027. Martens je odlučio da radi sa idejom hard and soft, suprotstavljajući strogu konstrukciju mekim, fluidnim materijalima. Na papiru, sasvim logična polazna tačka za Margielu. U praksi, kolekcija ostavlja utisak da je Martens u pokušaju da pronađe sopstveni jezik za kuću usput sklonio veliki deo onoga što smo do sada podrazumevali pod Margielom.

A to je već mnogo veći rizik od promene siluete.

Maison Margiela ima jedan od najjačih vizuelnih rečnika u savremenoj modi. Tabi cipele, dekonstrukcija, vidljivi šavovi, anonimnost, reciklaža, trompe-l’œil, ideja da unutrašnjost odeće postane spoljašnjost, namerno nedovršeni detalji, proporcije koje deluju kao da su upravo pobegle sa krojačkog stola – sve su to kodovi koji su tokom decenija postali toliko povezani sa kućom da je teško zamisliti Margielu bez njih. Martens, međutim, kao da je odlučio da ih ne tretira kao ogradu, već kao prepreku. Rezultat je kolekcija koja jeste Margiela po načinu razmišljanja o konstrukciji, ali mnogo manje po onome kako Margielu prepoznajemo na prvi pogled.

I tu počinje problem.

Kod Diesela je Martens mogao da promeni DNK brenda iz sezone u sezonu jer je upravo transformacija bila deo njegovog posla. Diesel mu je dao dovoljno prostora da od brenda koji se dugo oslanjao na denim napravi laboratoriju za preterivanje, deformaciju i ironiju. Kupac koji je došao po Diesel mogao je da dobije farmerke koje izgledaju kao da su prošle kroz neku vrlo kreativnu industrijsku nesreću i da se zbog toga oseća sasvim dobro. Margiela ima drugačiji odnos sa svojim kupcem. Tabi nije samo model cipela sa razdvojenim prstima, kao što dekonstruisani mantil nije samo mantil koji je neko odlučio da sastavi malo čudnije. Oni funkcionišu kao prepoznatljivi signali jednog modnog sistema. U slučaju Margiele kupujemo i pripadnost određenom načinu razmišljanja o modi

Zato je upitno što Martens toliko energije ulaže u izgradnju novih formi, dok postojeće kodove kuće povlači u drugi plan.

Nova linije deluje kao pokušaj da se postavi nova gramatika. Martens uzima konstrukciju, materijal i siluetu kao osnovne jedinice, a onda pokušava da od njih napravi Margielu koja nije zarobljena u sopstvenoj prošlosti. Problem je što još nije jasno da li gledamo početak novog jezika ili brend koji je trenutno ostao između dva rečnika.