Savremena tehnika, održiv koren: Kako mladi dizajneri kroje budućnost modne industrije

FASHION INCUBATOR RE:THINK NEW BY PERWOLL

Kada govorimo o budućnosti mode, jasno je da ona leži u rukama mladih dizajnera. Ono što neretko zaboravljamo je da živimo u vremenu kada je modna industrija nemilosrdna, te uloga dizajnera postaje kreativni ekosistem izložen brojnim izazovima. Jedan od njih je i brza moda.

Održivu budućnost mode koja savremenim tehnikama poništava sve one procese koji na negativan način utiču na ekosistem, prepoznao je i brend Perwoll. Godinama, Perwoll podržava Fashion Incubator Beogradske nedelje mode tokom koje se organizuje konkurs Re:Think New by Perwoll. Ovogodišnja tema istog izučavala je dualnost ljudskog bića – u digitalnom, ali i onom realnom prostoru. Aleksandra Perović, Ivan Rajković, Marija Smiljanić, Pavle Knežević, Aleksandra Stamenić, Danilo Mišković, Medžda Zukorlić, Anja Radović, Mina Marić, Bojan Olujić, Anđela Lebović, Luna Lazarević, Dorotea Sušić, Elena Raosavljević, Andrea Bulajić, Tara Vujić, Đorđe Spasić, Marko Milosavljević, Sara Jovanović i Anđela Nedeljković predstavili su svoje kreacije, dok su se u ulozi stručnog žirija nalazili Tijana Milutinović, Lidija Jovanović, Sonja Jocić, Ana Trošić Trajković i Nenad Radujević. Modni Studio Click i Perwoll Fashion Week doprineli su da ovoga puta, kroz serijal dokumentarne fotografije razgovaramo sa učesnicima konkursa – Doroteom Sušić, Anđelom Lebović i Pavlom Kneževićem. Sve o lekcijama, procesu i budućnosti mode, otkrivamo kroz razgovor sa modnim nadama domaće scene.

• SECOND SKIN je ovogodišnja tema Fashion Incubator Re:Think New by Perwoll konkursa. Akcenat je bio na dualnosti ljudskog bića, povratku tela i podele kontrole – one stvarne, ali i digitalne. Kako ste protumačili ovu temu i na koji način je inspirisala vaše kreacije?

DOROTEA SUŠIĆ: Temu SECOND SKIN sam doživela kao istraživanje granice između onoga što jeste naše telo i onoga što mu namećemo. Bilo da dolazi iz spoljnog sveta ili iz digitalnog prostora. Privuklo me je istraživanje slojeva identiteta – onog koji pokazujemo i onog koji ostaje ispod površine. Zato sam radila sa kontrastima materijala. Gornji sloj je sintetički, topljen i oblikovan tako da izgleda kao veštačka oklopna koža koju stvaramo da bismo se zaštitili ili predstavili svetu. Donji sloj je transparentniji i organski – medicinska gaza premazana pčelinjim voskom, materijal koji diše i otkriva, umesto da skriva. Ta napetost između dva sloja postala je vizuelna metafora za našu savremenu drugu kožu: onu koju prikazujemo i onu koju pokušavamo da zadržimo za sebe.

ANĐELA LEBOVIĆ: Za mene, tema SECOND SKIN je odmah probudila pitanja o tome šta je zapravo naša druga koža – ono što biramo da stavimo na sebe, ali i ono što nas oblikuje kroz vreme, iskustvo i ranjivost. Umesto da je tumačim kroz digitalnu prizmu, ja sam se vratila onoj sirovoj, telesnoj, emotivnoj i potpuno ljudskoj dimenziji – procesu raspadanja, ponovnog rađanja i tragovima koje vreme ostavlja na nama. Moja kolekcija istražuje rđu kao metaforu: rđa je materija koja nastaje kada se nešto razgradi, povredi, napukne, ali pritom dobije potpuno novu lepotu, strukturu i energiju.

Na isti način, i čovek se menja – naše slabosti, lomovi, greške i procesi transformacije postaju naša druga koža. Gaza, koju koristim kao dominantan materijal, predstavlja krhkost, zaštitu, zarastanje, ali i transparentnost. Ona otkriva i skriva u isto vreme. Moja druga koža je zato odeća koja izgleda kao da je izrasla iz tela, kao da se raspada i obnavlja u istom trenutku. Upravo ta dualnost – propadanje i obnova, ruševina i nova forma, sirovost i nežnost – bila je moja glavna inspiracija i interpretacija teme SECOND SKIN.

PAVLE KNEŽEVIĆ: Živimo u vremenu preteranog konzumerizma, utapamo se u količini odeće, hrane, zgrada, informacija… Gradovi su sve više prenaseljeni, sve veće je zagađenje, otpada je sve više. SECOND SKIN je odraz društva u kome živimo, i svih slojeva društva koji čini da smo danas to što jesmo. Posle nas potop je ime moje kolekcije, a ujedno i poznata rečenica koju je izgovorio Luj XV. Ista je predstavljala odraz pohlepe tadašnjih plemića, a danas može da predstavlja odraz svih nas. Za mene je SECOND SKIN potop u bukvalnom smislu. Odeća koja nas guši i koje imam previše sa jedne strane i sa druge strane kontrast naše percepcije realnosti koja je potpuno drugačija.

• Održiva moda predstavlja vaš imperativ. U kojim procesima ste je najviše izučavali i primenjivali tokom kreiranja?

DOROTEA SUŠIĆ: Iako je ovo bio moj prvi direktan susret sa održivim pristupom, upravo zato sam najviše učila kroz sam proces rada. Fokusirala sam se na to da koristim materijale koje već imam – stare kese za smeće, punjenje iz jorgana, medicinsku gazu i pčelinji vosak – i da im dam potpuno novu funkciju i estetiku. Ovaj projekat mi je pokazao da održivost ne mora da bude samo praktična odluka, već i snažan kreativni izazov.

ANĐELA LEBOVIĆ: Najpre sam razvijala svoje materijale potpuno od nule – gazu bojenu rđom, koju ostavljam da reaguje sa metalom, vlagom i prirodnim oksidacijama. Taj proces je nepredvidiv i zato mi je izuzetno drag, jer svaka tkanina nastane drugačije, baš kao što je svako iskustvo drugačije.

Uz to, koristim stare tekstile, ostatke tkanina i materijale koji su već imali neki život, ali su kroz moj rad dobili novu formu. Drugi deo održivosti je ručna izrada – sporo stvaranje, slojevito, promišljeno. Drapiranje radim potpuno intuitivno, prateći tok materijala, a ne pokušavajući da ga ukrotim u savršenu industrijsku formu. Na taj način poštujem prirodne osobine tkanine, njenu teksturu, raspadanje, neravnine, naboranost. Za mene je održivost kreativni izazov: kako da od otpada, od starog, oštećenog i nepoželjnog stvorim nešto luksuzno, emotivno i snažno.

PAVLE KNEŽEVIĆ: Održiva moda je po mom mišljenju suština budućnosti modne industrije. Odeće je već previše, mnogo lako bacamo odeću koja je i dalje u prilično dobrom stanju i zamenjujemo je novom. Upcycling je proces koji najviše koristim, iz prethodno navedenog razloga. Kao i moj koncept same kolekcije tako i generalno, mislim da je već previše odeće i da mi kao dizajneri treba da iskoristimo to što već postoji. Pravio sam nove krojeve koristeći već postojeću odeću i materijale, naravno gledajući da ne pravim kompromis sa samim dizajnom.

• Koja je najznačajnija lekcija koju ste naučili tokom konkursa?

DOROTEA SUŠIĆ: Najvažnija lekcija koju sam naučila jeste da materijali imaju svoj ritam i da proces često traži više strpljenja nego što očekuješ. Ovaj proces me je naučio da prihvatim greške kao deo razvoja, jer su me baš one vodile do neočekivanih formi i rešenja. Shvatila sam da dizajn nije samo kreacija finalnog komada, već stalno prilagođavanje, testiranje i razumevanje toga kako materijal želi da se ponaša. Kroz manje od mesec dana uspela sam da istražim, eksperimentišem i stvorim komade koji su potpuno drugačiji od svega što sam ranije radila. Konkurs mi je pokazao koliko je važno biti otvoren, uporan i spreman da promeniš pravac kad proces to zahteva.

ANĐELA LEBOVIĆ: Najveća lekcija koju sam naučila jeste da proces ne mora da bude linearan da bi bio uspešan. Tokom konkursa sam se još dublje povezala sa svojim materijalima, sa svim njihovim nesavršenostima i sa energijom transformacije koju nose. Shvatila sam da je moja estetika najjača upravo onda kada dozvolim materijalu da priča, da se ponaša prirodno, da se raspadne, izgužva, uvije, i da ja na to odgovaram, a ne kontrolišem. Takođe, naučila sam koliko je važno uvek se vraćati sebi, čak i kada radim u okviru teme, zadatka ili očekivanja. Konkurs mi je potvrdio da moj izraz – sirov, organski, raščlanjen i emotivan — može da se poveže sa drugima i da ostavi snažan utisak.

PAVLE KNEŽEVIĆ: Perwoll Fashion Week je možda najznačajniji modni događaj na Balkanu i samim tim finalisti konkursa su najtalentovaniji mladi dizajneri. Naučio sam da postoji mnogo načina na koje se jedna tema može obraditi I da je najveća lepota baš u našoj različitosti, jer smo mi ti koji kreiraju budućnost mode.

DOROTEA SUŠIĆ

• Ove kreacije su delom nastale od kesa za smeće – da li nam možeš približiti proces njihove prerade?

Kese sam topila u slojevima, u zavisnosti od toga kakvu čvrstinu i oblik sam želela da postignem. Na pojedinim delovima sam ih spajala u deblje, stabilnije strukture, dok sam na drugim zadržavala tanje i fleksibilnije slojeve. Koristila sam industrijski fen kako bih kontrolisano topila i oblikovala iste. U nekim segmentima sam ih i preplitala, gotovo kao oklop, pa zatim dodatno topljenjem učvršćivala tu pletenu strukturu. Na taj način obične kese dobijaju potpuno novu teksturu i funkciju, daleko od onoga kako ih uobičajeno doživljavamo.

• Da li odeću koju kreiraš posmatraš kao ogledalo sebe i društva ili smatraš da poseduje svojevrsni umetnički glas?

Moja odeća nije direktna refleksija mene, ali nije ni potpuno odvojena od onoga što se taloži oko nas – društvenog, ekološkog i emotivnog tereta. Doživljavam je kao pojavu koja se oblikuje kroz proces, a kada nastane, postoji samostalno. Ja je pokrećem, ali ona dalje nosi svoje značenje, na jeziku koji pripada samom komadu.

• Kolor tvojih radova je neretko crno-beli. Da li se plašiš vibrantne palete ili veruješ da forma može pričati dosta glasnije od boje?

Kolor mojih radova je često crno-beli jer smatram da boja nije uvek ta koja priča ili vodi interpretaciju. Fokusiram se na formu, teksturu i kontraste materijala, jer upravo oni mogu izraziti snažnije emocije i ideje od same boje. Ipak, u budućnosti možda ću eksperimentisati i sa vibrantnijim paletama, istražujući kako boja može dopuniti formu i koncept.

ANĐELA LEBOVIĆ

• Odlazak na stovarište bio je sastavni deo tvog dizajnerskog procesa. Pored rđe, koji materijal ili predmet koji si uočila tamo ima modni potencijal?

Odlazak na stovarište za mene je bio kao ulazak u potpuno drugi svet – prostor u kojem se sve raspada, ali u tom raspadu postoji neverovatna poezija forme. Pored rđe, najveći utisak su ostavili otpadni metali, mreže, debele konstrukcione žice i slojevi industrijskog tekstila koji su izgubili svoju prvobitnu funkciju. Ti materijali imaju neverovatnu skulpturalnost: savijaju se, lome, uvijaju i odmah traže da budu deo neke nove forme. Posebno su me inspirisale stare metalne mreže i tanke industrijske žice. U njima sam videla potencijal za konstrukciju budućih korseta, ojačanja, ili potpuno novih 3D silueta koje se nose kao arhitektura.

• Tvoje kreacije su veoma ženstvene i autentične. Kako bi opisala ženu koja ih nosi?

Ženu koja nosi moje kreacije vidim kao nekoga ko je osetljiv, ali nepokolebljiv. Ona je duboko povezana sa sobom, sa prirodom, sa iskustvima koja su je oblikovala, i nije joj strano da svoju ranjivost pretvori u snagu. Nosi odeću koja izgleda kao druga koža, kao zapis njenih transformacija – i zato ona ne beži od tekstura koje su naborane, iskrzane, rđave, sirove. Ona bira baš to, jer prepoznaje lepotu koja dolazi iz nesavršenosti.

• Da li misliš da je tehnika bojenja materijala koju si koristila prilikom kreiranja praksa koja može postati standardna u industriji?

Tehnika bojenja rđom koju koristim u svom radu je veoma specifična i zahteva pažljivo poznavanje materijala i procesa. Rđa kao pigment nije nešto što se može jednostavno industrijalizovati – pre svega zbog pitanja stabilnosti boje, potencijalnih reakcija na koži i dugotrajne izdržljivosti tekstila. U mom slučaju, to je proces koji je umetnički, eksperimentalni i potpuno manuelan, i zato smatram da nije namenjen masovnoj upotrebi niti širokoj komercijalizaciji.

Ali ono što ova tehnika može da uradi jeste da inspiriše industriju da se okrene prirodnim procesima, sporijem dizajnu i ručnim tehnikama bojenja. U segmentu visoke mode, konceptualnog dizajna i održivih, malih serija, ovakav pristup ima potpuno mesto jer svako bojenje rđom stvara unikatnu teksturu koja ne može da se ponovi. Za mene je rđa prvenstveno metafora raspada, transformacije i ponovnog rađanja. Takav koncept pripada umetničkom modnom izrazu, gde se rukotvorina neguje, a ne industrijalizuje.

PAVLE KNEŽEVIĆ

• Ti si umetnik u svakom smislu te reči – slikaš, diplomirao si arhitekturu i kroz dizajn neguješ ljubav prema modi. Šta je ono što spaja sve gorepomenute grane i da li ti se inspiracija prepliće iz polja u polje?

Moja glavna ideja je nastala višegodišnjim istraživanjem percepcije forme, i tek posle dugo vremena sam uspeo da dođem do koncepta koji je dovoljno jasan i čist da može da se primeni u svim granama vizuelnih umetnosti. Počeo je kao crtež pa slika i vremenom sam došao do toga da može da se primeni uspešno i na modni dizajn i na arhitekturu. Moj cilj je bio da baš do toga i dođem, dovoljno čiste ideje koja je opšte primenjiva, ne samo vizuelno nego i funkcionalno.

Konkretno u modi moji oblici predstavljaju uglavnom krojeve i stvaraju formu koja može da bude opšte primenjiva za različite aspekte mode. U arhitekturi ih uglavnom primenjujem u konceptualnom rešavanju urbanih celina ili objekata jer mogu dosta da doprinesu samom razumevanju prostornih odnosa. Sama inspiracija za konkretne projekte mi se ne prepliće, uglavnom gledam da se uvek bavim novom idejom, ali sve ih spajam istim vizuelnim konceptom koji je jasan i prepoznatljiv.

• Dizajn koji čini tvoje slike neretko se nalazi i na odeći koju potpisuješ. Da li se sećaš momenta kada si prvi put naslikao ovu vrstu šare i kako si odlučio da je to pravac u kom ćeš ići?

Kao što sam već pomenuo, moj dizajn je nastao kao dugo istraživanje percepcije forme, kroz razne teorije, od filozofskih, do umetničkih. Višegodišnjim istraživanjem kroz različite medijume sam došao do toga šta je taj dizajn danas. Sve je počelo od odnosa dve linije i kakva je naša percpcija tog odnosa pa je vremenom taj odnos dve linije evolvirao u moj današnji stil crtanja, tako da se ne sećam tačnog trenutka jer je on bio samo dalji sled već dugog istraživanja, ali kada sam došao do toga znao sam da je to sada već nešto sa čim mogu da radim i dalje istražujem i primenjujem u ostalim granama umetnosti i dizajna.

• Kroz naš razgovor pomenuo si da odeću najčešće skiciraš digitalno. Čemu je doprinela digitalizacija skice i zašto je format te vrste tvoj izbor?

Praktičnost. Generalno mnogo više volim fizički crtež na papiru i kvalitet samog crteža je mnogo bolji, ali za sam dizajn odeće digitalno crtanje je mnogo praktičnije jer na fizičkom crtežu ne postoje layer-i kao u programima za crtanje i samim tim prepravke crteža su teže. Da bi se napravila odeća po nekoj originalnoj ideji crtež treba da bude dovoljno čist i jasan, iako je možda konceptualniji, a ako se menja crtež opet te promene i tok promena ide mnogo brže i lakše digitalno i najbitnije uvek mogu da se vratim na ono prethodno i da poredim sa novim opcijama. Mislim da sa te strane praktičnosti postoje prednosti digitalnog crtanja, iako mislim da sam kvalitet crteža nikad neće biti isti, ali u dizajnu odeće crtež je samo sredstvo dolaska do finalnog proizvoda pa nema toliki značaj kao kada je crtež krajnji cilj.

Održivost i nega idu zajedno.

Mladi dizajneri su veliki akcenat stavili i na negu odeće. Njihov izbor za negu odeće koju kreiraju je brend Perwoll, a isti je nedavno predstavio novitet – Perwoll Light. Ovaj proizvod je mnogo više od klasičnog deterdženta koji je namenjen svetloj odeći – on obnavlja vlakna tkanine, sprečava sivilo i poseduje dugotrajan premium miris koji osvaja revijske piste. Svojom naprednom tehnologijom Perwoll Light koriguje mikro-oštećenja, čineći tkaninu snažnijom i elastičnijom. Pored toga što stavlja mlade talente pod lupu, brend Perwoll brine o tome da odeća bude kao nova – čak i posle prvog pranja.

Kreativna direkcija i produkcija: Iva Vuković 
Foto: Luka Stepanović i Journal produkcija
Šminka: Nadya Mastrukova