Buzzin’ around: Šta sve pakujemo
za Sarajevo Film Festival?

Manično se pakujem.

Digeo Luna! Woody Harrelson! Ponavljam imena u glavi kao da će, ako ih dovoljno puta izgovorim, postati manje nestvarna. Kakve će se sve face ove godine naći u Sarajevu. Oduvek sam imala neku vrstu vrlo jasne, gotovo tvrdoglave vizije da ću se baviti novinarstvom, ali između te ideje i stvarnosti ipak postoji čitav jedan prostor koji nisam umela da zamislim. Nisam, recimo, zamišljala da ću jednog dana piti kafu u istom gradu na istom mestu sa ljudima čije sam filmove, intervjue i karijere godinama pratila. Emily Watson! Predsednica žirija 32. Sarajevo Film Festivala, zvuči pomalo kao fever dream. Samo što se ovog puta budim i shvatam da je stvarno.

A onda se vratim na mnogo prizemniji problem.

Samo da nešto ne zaboravim.

Pakovanje mi je oduvek bilo stresno. Uvek imam osećaj da je kofer neka vrsta testa karaktera: šta mi je zaista potrebno, šta samo želim da ponesem i koliko različitih verzija sebe pokušavam da uguram u tih nekoliko kilograma prtljaga.

Ovog puta, međutim, nije reč samo o dobrim komadima garderobe.

Pripreme su već uveliko počele, raspored se popunjava brže nego što uspevam da ga procesuiram. Intervjui sa regionalnim rediteljima i umetnicima se dogovaraju, pitanja pripremaju, odgovori unapred zamišljaju, a razgovore, priznajem, već nekoliko puta vodim sama sa sobom u glavi. Trema postoji. Verovatno će postojati sve dok ne sednem preko puta ekipe filma Yugo ide u Ameriku koju treba da intervjuišem čim stignem.

A kada pokušam da zamislim kako će izgledati jedan festivalski dan, shvatim da će se sve to odvijati u nekoj vrsti neprekidnog pokreta.

Projekcija, pa intervju. Crveni tepih, pa izjava. Sledeći film, pa pisanje. Pisanje do kasno u noć, alarm rano ujutru. Ponovo oblačenje, ponovo izlazak, ponovo grad. Hodanje bez kraja, stepenice, ulice, čekanja, susreti koji nisu bili u rasporedu i razgovori koji se produže taman toliko da zbog njih kasnite na sledeću stvar.

A između svega toga – Sarajevo.

Lokalni kafići, jutarnja kafa koja se pretvori u ručak, traženje mesta za koje svi tvrde da ima najbolju pitu, pa onda veoma ozbiljno testiranje te tvrdnje. Jer valjda i to spada u izveštavanje sa festivala. Moj urednik svakako voli da misli da je tako. U mojoj glavi Sarajevo već postoji kao mapa sa previše tačaka koje želim da obiđem. Želim da pogledam što više filmova, da upoznam ljude čije radove pratim, da uhvatim što više razgovora i da, između svega što moram, ostavim dovoljno prostora za ono što se ne može isplanirati. I onda, negde između rasporeda, akreditacija i mentalnog spiska svega što ne smem da zaboravim, shvatim šta će verovatno biti jedna od važnijih odluka ovog pakovanja.

Obuća.

Jer lepo je imati kombinaciju za crveni tepih, ali šta kada nakon njega treba preći pola Sarajeva? Šta kada jedan dan počne intervjuom ujutru, nastavi se sa tri projekcije, produži na večernji događaj, a završi se tako što u jedan ujutru sedim za laptopom u lobiju hotela i pokušavam da od svega što se dogodilo napravim članak koji ima smisla? Treba mi obuća koja može da prati tempo, ne da mi ga diktira. Zato odlučujem da budem racionalna. Koliko god to u procesu pakovanja bilo teško.

Dolazim u Buzz radnju, jer tamo nekako uvek pronađem ono što mi treba. Ovog puta biram četiri para – četiri različita odgovora na četiri različite verzije festivalskog dana. Jedne za kilometre, druge za trenutke kada želim da budem sređena, pa i za sve ono između, što se u Sarajevu, po svoj prilici, pretvara u najveći deo dana.

Četiri para za četiri dana.

Prve su Nike Air Max Muse u crnoj boji, sa detaljima u obliku cvetića na bočnoj strani gornjeg dela. Dovoljno su upečatljive da ne budu samo one crne patike, ali jednako nosive da mogu da ih zamislim uz gotovo sve što sam već počela da slažem u kofer. Air Max kultura mi je oduvek bila bliska, a mix&match ideologija stilizovanja neprevaziđena. Crna dugačka haljina pripijena uz telo? Spakovana.

Zatim neizostane Salomon XT-Whisper. Bež verzija sa metalik i crvenim detaljima. One su tu za dane kada znam da ću napraviti ozbiljnu kilometražu, ali ne želim da zbog toga odustanem od ostatka stylinga. Uostalom, Salomon je odavno prestao da bude bredn koji isključivo postavlja pitanje funkcionalnosti – ove patike su postale deo modne svakodnevice, a meni je baš ta granica između outdoor estetike i komada za grad posebno u fokusu nekoliko sezona unazad.

Treći par su adidas Adistar XLG – pomalo chunky, pomalo robusne i upravo zbog toga odlične za one kombinacije kojima treba nešto što će ih prizemljiti. Vidim ih uz široke pantalone, farmerke, možda neku potpuno jednostavnu haljinu. One imaju tu sposobnost da od najobičnije kombinacije naprave nešto promišljenije. Denim od denim? Stay tuned.

I, naravno, Birkenstock Boston. Jer postoji trenutak kada prestaje potreba za bilo kakvim dokazivanjem i samo želiš da odeš po kafu, prošetaš do sledeće projekcije i budeš potpuno svoja. Boston je za te trenutke. Za jutra, pauze, duge šetnje i sve ono što se događa između velikih festivalskih trenutaka. U bež nijansi. Očekivano, rekli bi oni koji moje stilske navike poznaju dobro.

Četiri para, dakle. Ne zato što ne mogu da se odlučim, već zato što će mi Sarajevo, po svemu sudeći, tražiti četiri različite verzije mene. A sada još samo da uspem da sve to spakujem u jedan kofer. To će već biti poseban festivalski izazov.

Manično se pakujem.

Ali bar znam u čemu idem. Vidimo se uskoro na 32. Sarajevo Film Festivalu.

Foto: Ljubo Ašćerić