Raspakujem se
Četiri dana kakva nisam mogla ni da zamislim.
Ne možeš da budeš novinar od devet do pet – to je prva teza koju sam usvojila nakon razgovora sa nekadašnjim urednikom Bete. Bila sam na početku studija, potpuno nesnađena pred svojim prvim intervjuom. Deset godina kasnije, na 32. Sarajevo Film Festivalu, našla sam se lice u lice sa Oskarom nagrađenim Asgharom Farhadijem. Pet minuta razgovora bilo je dovoljno da taj susret upišem u dnevnik najinspirativnijih razgovora koje sam vodila.
Osam intervjua, tri premijere, susreti i događaji. Sve je stalo u četiri dana.
I dalje mi je intrigantno to što se Sarajevo Film Festival ne odigrava na jednoj lokaciji. Raspoređen je po čitavom gradu, pa Sarajevo tokom tih nekoliko dana počinje da diše zajedno sa festivalom. Trčanje sa premijere na intervju, sa intervjua na događaj, iz jedne sale u drugu, postalo je moja svakodnevica. U našem narodu bi se reklo: ne drži me mesto. A znate šta je najvažnije kada vas mesto ne drži? Obuća koja može da vas prati.
I dalje se raspakujem. Bez preterane žurbe.
Pre nego što smo krenuli u Sarajevo, svratila sam u Buzz radnju i izabrala četiri modela iz njihove ponude kao svoje prve i najvažnije saputnike tokom festivala – Salomon XT-Whisper, adidas Adistar XLG, Birkenstock Boston i NikeAir Max Muse. Četiri dana kasnije, mogu da kažem da su položili test.
Lokacija koja je postala moja polazna tačka bilo je Narodno pozorište. U njegovim unutrašnjim prostorima razgovarala sam sa regionalnim rediteljima Darkom Štanteom, Igorom Jelinovićem i Mihom Hočevarom o empatiji, porodici i skrivenim ljudima. Sa Tatjanom Božić otvorila sam pitanje pripadanja i prihvatanja sopstvenih odluka. Sve više verujem da novinarstvo nije samo poziv. Za mene je ono portal ka znanju i iskustvima drugih, kroz koji se, paradoksalno, približavam sopstvenim mislima i njihovoj katarzi. Na tom putu su me u stopu pratile Salomon XT-Whisper patike, a svoju pravu moć pokazale su onog trenutka kada su mi javili da za deset minuta imam intervju sa Hristinom Popović. Kakva žena! Provlačila sam se kroz gužvu, ubrzala hod, stigla na vreme i postavila kameru.
Druga važna lokacija bez pogovora je bio kultni Hotel Holiday, svojevrsna meka novinara za vreme Sarajevo Film Festivala. Posle gotovo svakog intervjua vraćala sam se tamo da preslušam razgovore, transkribujem ih i pokušam da od svega što sam čula osmislim članak koji neće biti samo beleška o filmu, već moja ideja o njemu. Ima nečeg posebnog u tome da sa kolegama iz različitih medija deliš slatke muke stvaranja sadržaja u realnom vremenu.
Možda je upravo u tome suština novinarstva – shvatiti koliko jedno iskustvo može imati različitih lica zavisno od toga ko ga posmatra. Festival je jedan, ali priča o njemu ima onoliko koliko ima ljudi koji ga gledaju. Neretko sam u hotelskom holu, zavaljena u velike kožne fotelje, sedela u adidas Adistar XLG patikama. Njihova nonšalantnost me je kupila na prvu.
Važan deo festivala, iako često zapostavljen kada govorimo o novinarskom poslu, jesu upravo odlasci na projekcije. Bioskopske sale bile su raspoređene na nekoliko lokacija i svaka je nosila neku svoju atmosferu, ali i posebnu logiku filmova koji su se u njoj prikazivali. Na mene su najveći utisak ostavili The Loneliest Man in Town, bluz u svom najčistijem obliku, i dva filma koja su se našla jedan naspram drugog u Open Air programu – Udovac i Virus patološke dobrote.
Gledanje filmova zahteva onu vrstu opuštenosti koju su mi omogućili Birkenstock Boston i karirana suknjica. Isključila sam telefon.
Za kraj smo ostavili malu dozu glamura – crveni tepih, bliceve i sve ono što dolazi kao šlag na tortu jedne ovakve manifestacije. Svako ko me poznaje zna da mi je moda jednako važna kao i intervjui koje sam uradila. Uostalom, svaki dan festivala bio je modna pista za sebe. A za posebne prilike, uz mene su uvek bile Air Max Muse patike. Uz njih je išla i crna, dugačka haljina – potpuno uska, sa naglašenim strukom.
Kofer je ponovo prazan.
32. Sarajevo film festival je završen, nagrade su dodeljene. Udovac je pobedio. Ostaju sagovornici, priče i rečenice koje odzvanjaju, zagrljaji, slučajni susreti i oni kratki trenuci između dva intervjua koji neretko potraju duže od samog snimljenog razgovora.
Možda je upravo to razlog zbog kojeg se vraćam novinarstvu – ljudi. Zbog neobične privilegije da na trenutak zakoračim u nečiji svet, čujem ono što mi u nekoj drugoj profesiji jednostavno ne bi bilo dostupno. Članak je samo pokušaj da se taj susret sačuva od prolaznosti.
Foto: Ljubo Ašćerić
