Kul estetika nikada nije bila puka vizuelna kategorija. Ona nije zbir silueta, boja ili detalja koji se mogu arhivirati i zatim reaktivirati po potrebi. Biti kul je stav, odnos prema vremenu u kojem nastaje i sposobnost da se ono neprijatno, marginalno ili potisnuto pretvori u dominantni jezik mode. Upravo zato pitanje koje se postavlja po dolasku Pierpaola Picciolija na čelo kuće Balenciga nije estetsko, već suštinsko: može li se kul nasleđe preneti bez ideološke osnove koja ga je stvorila?
Kolekcija koja se ovih dana pojavila na zvaničnom Balenciaga sajtu (bez performativne pompe) i koja je već dostupna za kupovinu, izazvala je niz reakcija modnih laika. Zadatak bio je nezahvalan, to već uveliko znamo. Nadovezati se na deceniju Demnine dominacije, a da ga na tom putu ne mimikuje ili pak ne poništi i ne negira ono što je Balenciagu učinilo jednim od najuticajnijih modnih projekata savremenog luksuza – nije posao za svakako. Rezultat je bio kolekcija koja prepoznaje kodove, ali ne uspeva da ih aktivira.
Prepoznavanje bez unutrašnje logike
Pierpaolo Piccioli očigledno pokušava da uđe u dijalog sa Demninim univerzumom ideja. Oversized siluete, majice kao centralni nosioci poruke, svedena paleta, referenca na svakodnevicu kao luksuzni materijal – svi elementi su tu. Međutim, ono što je kod Demne funkcionisalo kao precizno artikulisana društvena kritika, ovde ostaje na nivou forme. Kolekcija za sezonu Spring 2026 zna kako Balenciaga treba da izgleda, ali ne i zašto je nekada izgledala upravo tako. Nedostaje joj unutrašnja tenzija, osećaj hitnosti, svest o trenutku. Umesto da govori o svetu u kojem živimo, ona govori o brendu kakav pamtimo.
Najproblematičniji deo kolekcije jesu majice sa motivima koji imitiraju masne fleke. Detalj koji je očigledno zamišljen kao omaž Demninom jeziku prljavštine, habanja i nepoželjnih tragova svakodnevice. U njegovom sistemu vrednosti, takvi motivi bili su duboko politični. Govorili su o radu, klasi, telu, potrošnji i licemerju luksuza. U Picciolijevoj interpretaciji, isti motiv gubi težinu. Bez jasnog konteksta i bez nove ideje, one deluju više kao stilska greška nego kao subverzija. U eksperimentalnom okviru Balenciage, to postaje element koji zbunjuje – i to ne na produktivan način. Ni 2.0 verzija nekada popularnih Triple S modela nije bila neophodna, a još manje naglasak na motivima leptira.
Osnovna greška kreiranja Balenciaga kolekcije za sezonu SS26 leži u implicitnoj pretpostavci da je kul estetika prenosiva kroz vizuelne kodove. Ali kategorija kul nikada nije bila u formi. Bila je u energiji. U hrabrosti da se bude neugodan, da se rizikuje, da se pređe granica ukusa i tržišnih očekivanja. Pierpaolo Piccioli je dizajner sofisticiranog senzibiliteta. I taj senzibilitet u ovom slučaju ostaje u sukobu sa nasleđem koje pokušava da prizove. Umesto jasne nove pozicije, dobijamo kompromis – kolekciju koja je korektna, pa i nosiva, ali lišena onog nemira koji je Balenciagu učinio relevantnom. Na kraju dana, da li je Keringu ovaj potez zaista isplativ?
Foto: Balenciaga
