(Re)start: Aleksandra Pešić
između staze i umetnosti

U svetu u kojem tempo života profesionalnih sportistkinja oblikuje svaki trenutak, Aleksandra Pešić je primer žene koja istovremeno savladava ekstremnu fizičku disciplinu i umetničku kreativnost. Kao šampionka Srbije na 400 metara, šampionka Balkana u miks štafeti na 4×400 metara i vlasnica državnog rekorda u štafeti 4×400 metara u dvorani, ona poznaje zahtevnu dinamiku vrhunskog sporta – treninzi, takmičenja, fizičke i mentalne granice – ali njen život ne definiše samo rezultat na stazi. Aleksandra je studirala digitalnu umetnost i profesionalno se bavi fotografijom, filmom i različitim vizuelnim projektima. Svoj senzibilitet prema umetničkom izrazu prenosi u svaki aspekt stvaralačkog i profesionalnog delovanja.

Sport i umetnost u primeru Aleksandre Pešić ne postoje kao odvojene sfere. Oni su različiti izrazi iste filozofije – posvećenosti, fokusa i kontinuiranog istraživanja sopstvenih granica. Svaki trenutak proveden na treningu odražava disciplinu, dok svaki zabeleženi kadar oslikava pažnju, preciznost i duboku introspektivnu percepciju sveta. Slična sinergija discipline i kreativnosti prisutna je i u modnom brendu Alle’Marie, koji vodi sa sestrom Marijom Pešić, gde estetski instinkt funkcioniše u skladnoj ravnoteži sa ličnim identitetom i vizijom.

Aleksandra Pešić je tako postala studija savremenog iskustva žene koja balansira između ekstremnog fizičkog napora i konceptualnog rada. Sposobnost da kreira sinergiju između profesionalnog sporta i umetničke prakse vizelne realizacije, dok ostaje verna sopstvenom tempu i viziji, čini je primerom kako disciplina može postati sloboda, a fokus – kreativna moć. Iz njene prespektive, rezultati na stazi, estetika kadra i stvaralačka hrabrost nisu odvojeni, već koegzistiraju, gradeći sliku profesionalne sportistkinje i umetnice koja neprestano istražuje sopstvenu autentičnost.

Kada smo se upoznale pre 8 godina, tvoj život je izgledao potpno drugačije. U kom trenutku si odlučila da pritisneš restart?

Najveći preokret u sportskoj karijeri doživela sam u trenutku kada sam slomila stopalo i promenila disciplinu. Zapravo, to je bio trenutak kada sam čvrsto odlučila da će sport biti moj primarni fokus u narednim godinama. Želela sam da istražim sve što moje telo može. To, naravno, nije značilo da prestajem da se bavim drugim aspektima – samo sam se vodila time da profesionalni sport nije večan i da je sada pravo vreme za njega, dok se umetnost, kreativnost i ostala interesovanja mogu razvijati tokom celog života.

Koliko puta si čula čuvenu rečenicu: odluči se?

Možda je i nisam toliko puta čula, koliko sam je osetila u trenucima kada druga strana nije želela da razume, izađe u susret ili prihvati da se nešto može realizovati, možda samo na malo drugačiji način. Kada upoznate ljude koji uviđaju vašu vrednost i sposobnosti, to je najveća olakšica u periodu kada se pitate da li sve može da funkcioniše i ovako.

U kom trenutku si shvatila da ne moraš da se odlučiš?

Shvatila sam da paralelno mogu da radim više stvari, ali ono što je ključno je da to radim na svoj način i svojim tempom. Verovanje da je moj put ispravan i da se u umetnosti ne može zakasniti – već samo u startnom bloku.

Da li bi rekla da je upravo to simptom nove generacije – zanemarivanje uspostavljenih normi pogotovo kada je reč o odabiru karijere?

Apsolutno. Nekada su ljudi koji rade više različitih poslova kritikovani, misleći da nisu dovoljno dobri ni u čemu. Mi, zapravo, sebi dajemo slobodu da mnogo više eksperimentišemo i jednostavno probamo. I to smatram bogatstvom koje sebi pružamo kroz mnoštvo različitih iskustava.

Umetnost i profesionalni sport su naizgled dve potpuno različite kategorije delovanja. Kako ih ti percipiraš? Pretpostavljam da zajednička nit ipak postoji?

Da bi bio dobar umetnik, smatram da treba imati disciplinu, a da bi bio dobar sportista — širinu. U mom slučaju, lekcije iz jedne sfere često se prelivaju u drugu. Svaki sport je, zapravo, neka vrsta umetnosti opažanja i primene, što je ujedno i srž fotografije.

Kako pronalaziš balans? Da li je uopšte balansiranje ključ ili ipak imaš drugačiji magični sastojak?

Balans nikad ne zamišljam kao jednaku vagu, već kao periode sa različitim fokusima i malim pomeranjima u rutini tih perioda, koja me nadahnjuju, inspirišu, čine boljom u drugim oblastima i štite me od pregorevanja.

Kako izgleda jedna tvoja obična nedelja?

Moja uobičajena nedelja ispunjena je svakodnevnim treninzima i oporavkom, dok vikende posvećujem fotografisanju, snimanju ili druženju sa prijateljima, radeći stvari koje nemaju baš nikakve veze sa trčanjem.

Koja trka ti je bila najintenzivnija i koliko je mentalna snaga u profesionalnom sportu važna? Da li je koristiš i van staze?

Trka na kojoj sam prvi put postala šampionka Srbije na 400 m. Iako ta trka nije bila rezultatski značajna, sama odluka da se pojavim nakon niza loših nastupa i da odlučim da pobedim za mene je bio pravi uspeh. Mentalna snaga je često mnogo važnija od same fizičke spreme. Ponekad se dogodi pad koji ne očekujem i osećam da iznova moram sve da gradim, ali na kraju se iz toga uvek rodi bolja verzija mene. Primena sportskog mentaliteta u životu je jedno od najlepših iskustava koje sport donosi, i zato smatram da je izuzetno važno da deca ostanu u sportu što duže.

U razgovoru često ističeš misao da svako telo može sve. Kako sport može da pomogne deci da izgrade samopouzdanje i zdrav odnos prema sopstvenim telima?

Često kažem kako je atletika zaista najbolji sport, jer ima dovoljno različitih disciplina da se svako u nečemu pronađe. Takođe ona je dokaz da dva dijemetralno suprtona tela mogu biti u istoj disciplini i budu jednako uspešni. Atletika ne diskriminiše već daje mogućnost. Čak i ako nije atletika u pitanju, sport nas tera da uvidimo da su možda neke naše mane zapravo naša moć i uvidimo da je prava umetnost šta sve naše telo može.

Koja je tvoja omiljena fotografkinja, a koja omiljena atletičarka? Postoji li neka zajednička osobina koja ih povezuje?

Moja profesorka Goranka Matić, dok je atletičarku teško izabrati, jer postoji toliko neverovatnih žena i priča koje nadilaze sam sport – neka bude ovog puta Cathy Freeman. Obe su hrabre individue koje su autentično, kroz vreme, ostale svoje.

Kako vidiš sebe za 10 godina?

Zamišljam da i dalje radim ono što volim – šta god to bilo u tom trenutku. Da uvek biram da budem najbolja verzija sebe i da me i dalje okružuju i inspirišu moji divni ljudi.

Foto: Matija Borbelj
Asistent fotografije: Ervin Kovač
Šminka: Marina Mitić
Lokacija: Hotel Moskva