Iz dnevika Senje Vild: Tinos i priča o
ostrvu koji ostaje u srcu

Nalazimo se u Bistrou Puter, na Vračaru. Pijemo drugi espreso i mali makijato. Dugo se nismo videle. Skačemo sa teme na temu, pokušavajući u par sati da nadoknadimo sve propušteno. Onda Nataša kaže: Ajmo na Tinos! Odgovorih: Ajmo. Posle puta u Tanžir, radovala sam se našoj novoj avanturi.

Avion od Beograda do Mikonosa, trajekt do ostrva, pa put do kućice u Kardianiju. A tamo spokoj, tišina, po koja kozica u daljini… Može da bude i pomalo zastrašujuće nakon užurbanog Beograda, ali tačno ono što mi je bilo potrebno. Skoro niko nije ni znao gde sam. Mogu da uživam u beskrajnom plavetnilu neba i mora od trenutka kada otvorim žaluzine svoje, mediteranskim suncem okupane, bele sobe na samom vrhu kuće.

Dnevnik sa Tinosa: Za svakog po nešto

Odatle smo istraživale ostrvo. Pile smo skoro svaki dan kafu u elegantnom prostoru kafeterije koja je i galerija. Taxidi Tinos osnovao je bračni par – Francuskinja Virginie i Grk Manthoso. Godinama su radili po svetu, u oblastima dizajna, umetnosti i mode, onda su se vratili na Manthosovo ostrvo i otvorili concept store. Imaju od dela lokalnih umetnika, preko dizajnerskih komada garderobe, ekološki probrane kozmetike, do neodoljivih dečijih igračaka. Za svakoga po nešto.

Vozile smo Fiat 500 i iako mali, odolevao je skoro svim izazovima – od jakog vetra do neuređenih lokalnih puteva. Nismo odustajale. Nalazile smo načine da istražujemo ostrvo, savladavale prepreke i nismo zacrtavale nikakve planove. Slušale smo vetar, pratile divokoze, brojale crkvice duž puta. Ima ih preko 700, što pravoslavnih, što katoličkih. Svaka bi mogla da bude scenografija za editorijal u časopisu, recimo. Ostrvo je uzbudljivo i inspirativno. Nataša je razgovarala sa ljudima, a ja sam ih posmatrala, njihovu mimiku, ponašanje, pokrete…

Čaše su pune, razgovori se ne utišavaju…

Tinos vas natera da zastanete, da se smirite i gledate oko sebe. Nisu svi gradovi na ostrvu ostrvu naseljeni, ali i prazni govore posetiocima o životu kakav je nekad bio. A u onim naseljenim, stanovnici se, kao i svuda, okupljaju u lokalnom bistrou, žustro razgovaraju, dodaju jedni drugima tanjire sa salatama, ribom, sirevima, lokalnim specijalitetima… Preplanuli su, izgledaju bezbrižno, sređeni, bez obzira na godine i doba dana. Čaše su pune, razgovori se ne utišavaju. Nataša i ja posmatramo. U tišini.

U centra grada Hora, odlazimo kod Carol, Francuskinje. Ima radnju sa antikvitetima, restauriranim nameštajem i komadima koje je sakupila putujući svetom. Kupujemo nekoliko sitnica u Katsiki – prodavnici probrane ženske garderobe za žene i nosimo sa sobom stilski duh Tinosa. Nailazim na radnju za decu Greek Blue Tinos. Glavni lik je lokalni pelikan Markos, velika inspiracija dizajnerki istoimenog brenda.

Ovo nije priča o mondenskim mestima koja treba da posetite i restoranima sa posebnim specijalitetima. Ovo je priča o ostrvu koje ostaje u srcu.

Hodale smo peščanim plažama, razduvavao nas je vetar, išle smo brdskim putevima, a da nismo tačno znale gde ćemo stići. Slušale smo glasove ljudi iz kućnih dvorišta, mirisi su se preplitali, bilo je maslinovog ulja i meda.

Svašta smo doživele u tih pet dana na Tinosu, ne previše poznatom ostrvu nadomak Mikonosa u Kikladskom arhipelagu. Poslednje veče sedele smo na klupi uz more, jele kolače sa bademom, posute šećerom. Talasi su bili jaki i glasni. Ostrvo Tinos. Izvuklo je iz nas ono nešto nežno i osetljivo što se zatomi u susretu sa velikim gradovima. Sekao nas je užareni beogradski beton.

Foto i tekst: Senja Vild