MINI goes to Sarajevo Film Festival: Četiri dana između filmova, razgovora i sarajevskih ulica

Nakon skoro 300 kilometara i nepunih pet sati vožnje stigli smo u Sarajevo. Iza sebe smo ostavili nadrealne pejzaže i još nadrealniju Romaniju, a put nam nikada nije prošao lakše. Ovogodišnji saputnik bio nam je MINI Countryman.

Vreme je za #MINIadveture.

32. Sarajevo Film Festival već je uveliko u svom dobro poznatom ritmu. Dani prolaze između premijera, intervjua, masterclassova, kratkih pauza i onog kultnog kafića odmah pored crvenog tepiha Narodnog pozorišta. U jednom trenutku više ne razmišljate o tome koliko ste puta tog dana promenili lokaciju. Samo prelazite iz jednog razgovora u drugi, iz sale do najbližeg mesta sa WIFI-jem , sa intervjua na projekciju.

Ove godine razgovarali smo sa lokalnim rediteljima Darkom Štanteom, Igorom Jelinovićem i Mihom Hočevarom. Filip Grujić i Aleksa Borković su nam pričali o pronalaženju Yuga u Americi i njegovom gotovo mitskom statusu. Tatjana Božić govorila je o prihvatanju sopstvenih odluka i tragovima pripadanja, a naš razgovor završio se zagrljajem. I možda upravo tu leži najlepši deo jednog festivala. Na kraju ne pamtite nužno sve projekcije, niti možete da prepričate svaki razgovor koji ste vodili. Pamtite ljude, neku rečenicu koju ste čuli usput, pitanje o kojem ste nastavili da razmišljate dok ste odlazili na sledeći intervju. Ove godine bilo ih je mnogo. Emotivnih, ličnih, ali pre svega onih koje su nas naterale da zastanemo i stvarnost pogledamo iz neke druge perspektive.

Imali smo i svojih pet minuta sa oskarovcem Asgharom Farhadijem, razgovor koji je, uprkos tome što je trajao svega nekoliko minuta, otvorio mnogo veće pitanje o tome koliko je teško bilo koga zaista svesti na jednu odluku, jednu grešku pa i jednu manu. Njegovi likovi upravo zbog toga ostaju toliko dugo sa nama – nikada nisu dovoljno jednostavni da bismo ih osudili bez dvoumljenja. Narodno pozorište u Sarajevu postalo je naš drugi dom. Vraćali smo mu se iz dana u dan, nekad zbog intervjua, nekad zbog filma, a nekad jednostavno zato što na festivalu uvek postoji to jedno mesto kojem se iznova vraćate. Među filmovima koji su ostavili utisak svakako je The Loneliest Man in Town. Bluz nikada nije bio lepši.

Ono što me na Sarajevo Film Festivalu iznova intrigira jeste činjenica da se festival ne odvija samo na jednom mestu. Sarajevo tih dana zaista diše zajedno sa kulturom. Filmske priče izlaze iz bioskopskih sala i nastavljaju da žive na ulicama, u hotelima, kafićima i razgovorima koji se vode između dve projekcije. Grad postaje deo festivala, a festival deo svakodnevice. Premeštali smo se sa lokacije na lokaciju, a MINI Countryman nam je u tome bespogovorno olakšao posao. Nijedna gradska gužva nije predstavljala problem, čak ni kada su nas u jednom danu čekala četiri intervjua. U takvim danima automobil postaje ona kratka pauza između dijaloga, trenutak u kojem imate tek dovoljno vremena da saberete misli, preslišate se još jednom i krenete dalje.

A onda je poslednjeg dana stigao poziv koji nismo očekivali.

Već smo se pozdravili sa ljudima koje smo upoznali tokom festivala i polako privodili kraju sve što je ostalo iza nas kada su nam javili da je intervju sa Hristinom Popović ipak odobren. Počinje za deset minuta. Iz kultnog hotela Holiday, koji tokom SFF-a zaista postaje druga redakcija svakog novinara, seli smo u MINI Countryman i krenuli prema Narodnom pozorištu.

Brzo smo se smestili, kadrirali i započeli razgovor sa Hristinom.

Ona u filmu Virus patološke dobrote igra Zorku Vasiljević, a upravo tog dana film je imao premijeru u na 32. Sarajevo Film Festivalu. Reditelj Predrag Ličina kroz humor i apsurd otvara ozbiljna pitanja o stvarnosti u kojoj živimo, samo što je sagledava iz potpuno izvrnutog ugla. Radnja je smeštena u 1983. godinu, dok Luka Radivojević, kojeg igra Nikola Đuričko, u Zorkin život stiže vremeplovom iz 2031. godine.

Foto: Journal produkcija