Znate li kako nastaje med?
Ne nastane tako što pčela jednog jutra ustane, pogleda Instagram, vidi tuđu košnicu punu meda i kaže:
„E, vidi ovu. Ona puna, a ja nemam ništa.“ Ne.
Pčela izađe iz košnice, onda leti…
Traži cvet.
Nađe ga.
Uzme ono po šta je došla.
Vrati se.
Pa opet izađe.
I tako hiljadu puta.
Ne znam da li ste ikada razmišljali koliko je zapravo rada potrebno da bi nastalo nešto tako malo i slatko kao što je kašika meda.
Ja jesam.
Takođe, pčela nije izabrala da bude pčela, to baš i nije neki život, zar ne? Rmbaš da bi neko uživao u plodovima tvog rada, a to nisi lično ti? Zato se ne dičite baš toliko svojim uspesima, jer šta god radili ili ne radili, apsolutno uživate vaše plodove, zar ne?
Ustanem oko šest, kako bih imala bar 30 minuta samo za sebe.
Spremam doručak (za decu, naravno da mogu da im kupim gotov doručak, ali nisam tako vaspitana).
Prošetam psa.
Upristojim se, kako ljudi ne bi pobegli kada me ugledaju…
Vozim., organizujem, čitam sa post it papirića, notes na telefonu i memorije iz glave.
Snimam za Instagram, takođe snimam kratke govorne podsetnike za kolumnu.
Odlazim u nabavku…
Kuvam.
Perem gomile veša (zamislite ne na ruke, kao što se i ne porađamo na livadi, više…)
Bavim se roditeljima, decom.
Imam troje dece, od kojih je samo jedno još uvek zakonski dete. Međutim, ja sam dete mojih roditelja, a imam skoro pedeset godina, pa kako onda moja deca od 26 i 21 nisu DECA??? Ah, da imam i psa, ona je takođe kao dodatno dete koje traži brigu, ljubav i razumevanje za njene potrebe. Da, da Anika jaše, dakle imamo i konja, taj konj je naš izbor i obaveza…
I onda između svega toga još nekako treba živeti.
I meni to nije teško.
Ja sam, izgleda, od rođenja osoba zvana dril.
Tako sam napravljena.
Tako su me napravili moji roditelji.
Meni je normalno da ustanem i radim.
Normalno mi je da kada padnem ustanem.
Normalno mi je da kada nešto ne znam – naučim.
Kada ne mogu – probam ponovo.
I stvarno ne znam koliko sam puta u životu pala.
Ali znam da sam svaki put nekako našla način da ustanem.
I tu možda dolazimo do nečega što danas mnogo češće gledamo nego što želimo da priznamo – do tuđeg života.
„Jao, vidi nju, neko joj je omogućio!“ Upravo danas mi je to rekao blizak prijatelj. Da, meni lično. I bio je u pravu, moj put je bio utaban. Međutim, da li sam mogla da u fotelji skrolujem instagram i gledam netflix, a mojoj deci pospem taj put stazom zablude? Da im u toplu čokoladu dodam malo cimeta i pustim ih da veruju da Deda Mraz samo što nije stigao sa poklonima? Jesam.
Par puta (mnogo puta) sam za neke žene čula rečenicu „Prostitutka“
Dobro.
Čak i da jeste – da li bi ti bila spremna da budeš prostitutka?
Ako bi bila – budi. Nađi klijenta, budi spremna na poziv koji se ne odbija. Dočekaj ga, opsluži, isprati. Lezi istuširana u krevet, spavaj, probudi se i pogledaj ujutru u ogledalo. Otiđi sa mamom ujutru na pijacu i kupi špeceraj…
Ali ako nisi spremna da budeš to, onda nemoj tuđi izbor da koristiš kao objašnjenje za sopstveni neuspeh. Jeste, njen Porsche je fantastičan, ali TI bi ga slupala na prvoj krivini!
Jer sve u životu ima neku svoju cenu.
Neko ima talenat.
Neko disciplinu i harizmu.
Ako imaš znanje, pronađi veze, budi snalažljiv.
Ako već imaš novac i sreću da ga zadržiš treba ti umetnost da pregovaraš.
Neko ume da se proda i da ćuti.
Neko ume da govori.
Neko ume da prepozna trenutak.
Neko ume da radi petnaest sati, a neko da napravi posao tamo gde ga niko drugi ne vidi.
I to je život.
Nije svako dobio isti alat.
Ali nije ni svako pokušao da nauči da koristi onaj koji ima.
Tu mi je najviše žao kada vidim koliko ljudi troše energije na tuđe živote.
Jer dok ti objašnjavaš kako je neko drugi nešto dobio, taji to vreme koristi da nešto napravi.
Dok ti istražuješ ko mu je otac, ko mu je muž, ko mu je ljubavnik, ko mu je otvorio vrata i odakle mu pare, on sedi i radi.
A onda se jednog dana pojavi rezultat.
I nama je lakše da kažemo:
„Muljao je, snašao se!“
Jer je mnogo teže reći:
„Nisam bio sposoban“
To priznanje traži karakter.
A društvene mreže su nas posebno istrenirale da tuđe živote gledamo kao izlog.
I onda svoj život stavimo pored svega toga i počnemo da računamo.
Kao da postoji neka univerzalna formula po kojoj se meri koliko je ko uspešan.
A ne postoji.
Ja imam troje dece.
Neko nema nijedno.
I?
Da li je meni život bolji?
Ne znam, nije lako…
Da li je njegov lošiji?
Ne znam, nije lako…
Ja volim moj život.
Možda neko drugi voli svoj potpuno drugačiji.
Neko bi poludeo u mom rasporedu.
Ja bih možda poludela u njegovom.
Ko može da bleji tri sata i zaliva cveće.
Neko kome je to mir i sreća…
Ali zašto bih ja njemu govorila da živi kao ja?
I zašto bi on meni govorio da treba da živim kao on?
Neko obožava politiku.
Nekoga politika ne zanima ni najmanje.
Ne mora da ga zanima, aloooo NE MORA DA GA ZANIMA!
Neko želi šestoro dece., neko jedno ili nijedno.
Neko želi brak, oni neki neće brak.
Neko hoće karijeru, a neko opet samo mir i posao od 9 do 5!
I ništa od toga nije univerzalno merilo čoveka.
A mi smo toliko polarizovani da smo počeli ljude da volimo ili ne volimo na osnovu toga šta misle o nečemu što možda nama uopšte nije važno.
Kao da moramo da pripadamo nekoj fioci.
Moramo da imamo mišljenje ili stav i da budemo „nešto“!
Ne moramo.
Možemo samo da budemo ljudi.
Različiti.
Sa različitim startnim pozicijama, porodicama, talentima, mogućnostima i različitim željama.
Naravno da neko ima bolju startnu!
To bi bilo glupo negirati.
Ali život je pun ljudi koji su dobili mnogo i nisu uradili ništa sa tim.
I pun ljudi koji su dobili malo pa su napravili mnogo.
Zato mi je uvek bilo žao kada se za ljude koji dolaze iz manjih sredina kaže da su „grabljivice“ samo zato što su želeli više. Jel treba da vam se izvine???
Da ostanu tamo gde su rođeni da vama ne bi zasmetalli?
Ah, praštajte velegrađani, ali ne ide to tako.
Ne.
Ako želiš više – idi po to.
Ako ne želiš – nemoj.
Ali nemoj svoj izbor da pretvaraš u tuđi neuspeh.
Jer nije svako napravljen za isti let.
I to je sasvim u redu.
Meni je trebalo mnogo godina da shvatim da ne moram nikome da objašnjavam sebe.
I ne, nisam bolja od tebe, a ni lošija od drugih…
Ja sam ovako napravljena, sa kartama koje su mi dodeljene, odigrala sam kako umem.
To je moja priroda, temperament.
Moj način da postojim.
Isto kao što je nečiji način da postoji da uspori.
…čita. putuje.
Posadi cveće, bude kod kuće.
Da nema decu.
Da ima šestoro.
Neko napravi milion.
Onaj drugi ništa.
Sve dok je to njegov izbor – meni je u redu.
Jer sloboda nije da svi živimo isto, nego da možemo da živimo različito.
I možda je zato najveća greška našeg vremena upravo poređenje.
Jer poređenjem prvo izgubiš volju.
Onda identitet.
A na kraju i život.
Gledaš tuđu košnicu, a zaboraviš da u tvojoj neko čeka tebe.
Pčela mnogo pametnija od čoveka.
Ona ne pokušava da bude „ona“ druga pčela, već radi ono što ume.
Donese nešto svoje.
Postoji ona poznata ideja da bi nestanak pčela ugrozio čitav svet.
Ne moramo ni da ulazimo u to da li je doslovno tačna u onom popularnom obliku u kojem je često čujemo.
Meni je važnija njena simbolika.
Jer možda će svet zaistaprestati da postoji, onda kada ljudi prestanu da budu kao pčele.
Kada prestanemo da radimo svoj deo jer smo previše obuzeti tuđim cvetom.
Zato ne gledaj koliko je neko drugi napravio meda, jer ne znaš koliko je puta leteo, pao ili krenuo ispočetka.
Šta je sve morao da nauči.
Pre svega da li bi ti uopšte želela njegov život kada bi ti ga neko ponudio?
I zato – radi svoj posao.
Tvojim tempom.
Na svoj način.
Sa onim što imaš.
Jer možda nisi sletela na najbolji cvet.
Možda nisi uletela u najbolju košnicu.
Moguće i da ti je startna pozicija krš!
Umeš da letiš?
Pčela ne napravi med gledajući drugu pčelu.
Napravi ga zato što je letela.
Cvet po cvet. Dan po dan. Povratak po povratak.
I možda je to cela tajna života.
Ne treba ti tuđi cvet.
Treba ti samo dovoljno hrabrosti da izletiš iz svoje košnice.
I radi bre nešto, nemoj samo da zujiš!
Foto: Journal
