U vremenu u kojem se putovanja često svode na brz pogled kroz objektiv i još brži povratak u svakodnevicu, Miomir Milić bira sporiji, promišljeniji put. Istoričar umetnosti i fotograf, čiji se rad već godinama kreće na liniji između dokumenta i ličnog doživljaja, u Keniju nije otišao sa unapred definisanom pričom, već sa potrebom da izađe iz poznatog sveta i dozvoli susretu da ga promeni.
Iz tog iskustva nastala je foto-knjiga When I Met Maasai: Kenya in Frames, intimni vizuelni dnevnik jednog prvog susreta sa Masai zajednicom, ali i projekat koji je prerastao okvire umetnosti. Fotografije snimljene analognom kamerom postale su temelj za nešto mnogo konkretnije: izgradnju učionice u kenijskom selu, finansiranu kroz prodaju knjige.
Sa Miomirom smo razgovarali o tome kako se rađa poverenje između fotografa i onih koje fotografiše, gde prestaje turistička slika sveta a počinje autentično iskustvo, ali i o odgovornosti umetnika danas. Da ne ostane samo posmatrač, već aktivni učesnik u stvarnosti koju beleži.
Tvoje putovanje u Keniju rezultiralo je foto-knjigom, ali i mnogo više od toga. Kako je uopšte nastala ideja da odeš u Keniju i provedeš vreme sa Masai zajednicom?
Ideja je nastala iz potrebe da izađem iz poznatog sveta i dublje istražim kontinent koji do tada nisam poznavao. Kenija me je prvobitno privukla zbog prirode i safarija, ali pravi preokret se desio kada sam se prvi put susreo sa Masai zajednicom, prvim afričkim plemenom koje sam ikada video uživo. Taj susret me je duboko promenio, jer sam video snagu zajedništva, dostojanstvo u jednostavnom životu i snažnu vizuelnu kulturu njihovog identiteta. Tada sam shvatio da ovo putovanje neće ostati samo na fotografijama, već da mora prerasti u priču.
Sećaš li se svog prvog dana među Masajima?
Već pri samom dolasku osetio sam snažnu energiju prostora i ljudi, ali i neku vrstu tihe discipline u načinu na koji zajednica funkcioniše. Njihova svakodnevica, ritam života i odnos prema tradiciji odmah su mi pokazali da sam ušao u svet sa potpuno drugačijim vrednostima od onih na koje sam navikao.
Međutim, vrlo brzo sam postao svestan i jedne važne stvari da način na koji nam se kultura često predstavlja kroz turizam ne mora uvek biti potpuna slika stvarnosti. Sve što vidimo u tom kontekstu treba posmatrati sa dozom rezerve, jer je često prilagođeno oku posmatrača, a ne nužno životu kakav se zaista živi. Upravo zato i putujem toliko, da izađem iz tog površnog sloja i pokušam da dođem do autentičnih iskustava. Najbliže pravoj Masai kulturi došao sam u jednom selu blizu nacionalnog parka, gde sam prvi put osetio šta zaista znači zajednica, tradicija i način života koji se ne živi za kameru, već iznutra.
Foto-knjiga When I Met Maasai: Kenya in Frames nosi vrlo ličan naslov. Šta za tebe znači taj susret i koliko te je promenio?
Razlog zašto knjiga nosi ličan naziv, zašto je na naslovnici moj rukopis i zašto gotovo nema klasičnog teksta, već samo zapisa, jeste to što ova knjiga ne prenosi znanje, već moj lični doživljaj. Sam naziv When I Met Maasai za mene nije samo susret sa jednom zajednicom, već i univerzalna ideja mog prvog stvarnog susreta sa jednim novim svetom, drugačijom kulturom, načinom života i pogledom na stvarnost.
U trenutku kada sam fotografisao, nisam znao gotovo ništa o Masai kulturi. I nisam želeo da se predstavljam kao neko ko objašnjava nešto što ne poznaje. Umesto toga, odlučio sam da zabeležim najiskreniji mogući utisak. Onaj koji sam u tom trenutku video, osetio i snimio analognom kamerom. Zato je cela knjiga koncipirana kao lična priča, a ne kao dokumentarno objašnjenje.
Tvoje fotografije iz Kenije ne deluju kao klasična dokumentacija, već kao intimni dijalog. Kako si gradio poverenje sa ljudima koje si fotografisao?
Ono što me sve više privlači ovoj vrsti fotografije jeste istina, i upravo iz te potrebe gradim i odnos sa ljudima koje fotografišem. Ne pristupam im sa idejom da „uzmem“ fotografiju, već da prvo uspostavim kontakt i poverenje. U tom odnosu nema prostora za lažnu pozu i glumu. Sam čin da priđete nepoznatoj osobi, razgovarate sa njom i dobijete njenu saglasnost već stvara poseban odnos. A pošto verujem u energiju i međusobnu povezanost ljudi, mislim da upravo u tom trenutku nastaje ono što fotografiju čini snažnom i autentičnom.
U kom trenutku je putovanje preraslo u želju da ostaviš trajniji trag, ne samo kroz knjigu, već kroz konkretno delo poput učionice?
Odluka o izgradnji učionice nastala je gotovo u trenutku kada sam posetio školu nižih razreda u selu Ukunda. Ta poseta je bila deo obilaska sela, ali me je posebno dotakla jer sam odmah osetio da postoji prostor da se konkretno pomogne toj deci. U tom trenutku sam sebi rekao da ću im, pre ili kasnije, sigurno pomoći. Tada još nisam znao da će se to povezati sa knjigom i da će deo prihoda od prodaje postati način da se ta ideja realizuje, ali je seme te priče tada već bilo posađeno.
Kada si video da se učionica zaista gradi, da li si tada drugačije pogledao i na svoje fotografije i na samu knjigu?
Moram da priznam da sam taj osećaj u potpunosti shvatio tek kada sam otišao tamo i video kako sve izgleda završeno. U tom trenutku sam postao svestan razmere onoga što je nastalo i svoje uloge u tom procesu. Ne kao posmatrač, već kao neko ko je direktno učestvovao u promeni. To je probudilo snažan osećaj ponosa, ali još više odgovornosti. I upravo taj spoj unutrašnjeg ispunjenja i konkretne koristi za druge je nešto što bih preporučio svima da iskuse. Već sada se radujem sledećoj prilici da ponovo pokrenem sličan projekat.
Koliko je ova inicijativa promenila tvoj odnos prema ulozi umetnika u današnjem svetu?
Stava sam da umetnost ne treba da postoji isključivo kao estetski objekat, već kao aktivan učesnik u društvu. Bilo da je angažman direktan ili suptilan, smatram da je odgovornost umetnika da reaguje na svet u kojem živi.
Svestan sam da su najvažniji umetnički pravci uvek nastajali iz potrebe za reakcijom – na društvo, politiku, nepravdu ili ljudsku sudbinu. Iako dolazim iz pozicije istoričara umetnosti i fotografa, a ne iz potrebe da se etiketiram kao umetnik, ovaj projekat za mene predstavlja najviši stepen odgovornosti koji moja fotografska praksa u ovom trenutku može da dostigne: spoj stvaranja, ličnog izraza i konkretne društvene koristi. To je pravac u kojem želim dalje da razvijam svoj rad.
Da li su Masaji bili upoznati sa tim da će knjiga i fotografije doprineti izgradnji učionice i kakve su bile njihove reakcije?
U trenutku kada su fotografije nastajale, ni ja nisam znao da će njihov krajnji rezultat biti učionica. Samim tim, to nisu znali ni ljudi koje sam fotografisao. Tek kada sam se vratio i završio knjigu, uspeo sam da je pokažem nekolicini njih do kojih sam mogao ponovo da dođem. Njihova reakcija me je dirnula. Bili su oduševljeni i ponosni, a taj trenutak je za mene bio jednako važan kao i sam završetak projekta.
Danas, kada se osvrneš na ceo projekat, putovanje, knjigu i učionicu, šta smatraš njegovim najvećim uspehom?
Na ovo pitanje mogu da odgovorim iz više uglova, ali onaj najkonkretniji je i najvažniji. Najveći uspeh ovog projekta je to što danas postoji stvaran prostor u kojem deca mogu mirno, sigurno i dostojanstveno da uče. To je trag koji ostaje.
Sa druge strane, izuzetno sam ponosan što sam uspeo da uključim ljude i motivišem ih da postanu deo ove priče. Sav nameštaj u učionici – klupe, stolice i oprema, obezbeđen je upravo kroz prodaju knjige, zajedno sa organizacijom male proslave i zajedničke gozbe povodom otvaranja. Na neki način, ljudi koji su kupili knjigu tog dana nisu samo podržali umetnički projekat, već su nahranili celu školu i direktno učestvovali u ovom rezultatu.
Za mene postoji i jedna potpuno lična dimenzija ovog projekta. Ceo proces mi je jasno pokazao kojim putem želim da idem. Iako sam to duboko u sebi oduvek osećao, ranije sam dozvoljavao da me strah, nesigurnost ili spoljne okolnosti udalje od tog pravca. Danas te faze ne doživljavam kao gubljenje vremena, već kao deo puta koji me je doveo do jasne spoznaje da je spoj kulture, odgovornosti i smisla ono čemu želim da posvetim svoj dalji profesionalni rad.
Da li veruješ da umetnost može biti most između različitih svetova i da li planiraš slične projekte u budućnosti?
Apsolutno verujem da umetnost može da bude most između različitih svetova. Njzanimljivije kod ovakvih projekata jeste upravo susret perspektiva. Način na koji neko iz potpuno druge kulture i drugog podneblja posmatra, doživljava i beleži nečiju svakodnevicu. U tom sudaru pogleda često nastaje nešto novo, autentično i iskreno.
Što se budućnosti tiče, definitivno planiram slične projekte. Neće nužno svaki biti humanitarnog karaktera, ali želim da ostavljam prostor za radove koji imaju i širu društvenu namenu. Ovakvi projekti me duboko ispunjavaju i već sada radim na nekoliko novih ideja. Ako sve bude teklo kako treba, već u narednim mesecima planiram da predstavim jedan novi projekat koji mi je lično veoma važan i za koji želim da dopre do što šire publike.
Foto: Miomir Milić
