Moj doživljaj Crne Gore oduvek je bio vezan za Adu Bojanu. Pesak, nepregledan horizont i osećaj širine. Bokokotorski zaliv iz te perspektive bio je nešto sasvim drugo. Strog, ponosan, zatvoren između planina i mora. U detinjstvu sam često dolazila u Prčanj. Sećam se Svetog Đorđa i Gospe od Škrpjela, Kotora, Perasta, onog pogleda iz njega, razglednice. Danas je zaklonjen novogradnjom, ali u meni postoji njegova originalna verzija. I dalje ga gledam istim očima.
U takav Perast sam se vratila sada, mnogo godina kasnije, da razgovaram sa Anom Nikitović, vlasnicom restorana Eho i proverim kako izgleda Perast kada nisi gost. Kada si ovde svakog dana, i kad ti sve što ti je nekad bilo lepo postane stvarno, sa sve računima, kišnim danima i ljudima koji te gledaju kao došljaka. Sela je sa mnom u baštu, nekoliko koraka od mora, taman toliko zaklonjeno da se čuje tišina. Nije ovo planirala, rekla je. Zamišljala sam nešto malo, nešto što mogu da kontrolišem, da se ne zalećem.
Eho
Perast kada nisi gost
Pre petnaestak godina, sa društvom je prvi put došla u Perast. Trčkarali su ulicama, gledali fasade koje deluju kao kulise i neko je tada, u prolazu, rekao: Kako bi bilo dobro da jednog dana imamo veze sa ovim gradom. Onda je 2012. godine u muzeju u Perastu bila izložba dvojice slikara, Ratka Odalovića i Draška Dragaša, profesori sa cetinjskog fakulteta i umetnike koje je pratila i volela. Posle izložbe, koktel se nastavio u dvorištu jedne od kuća – baš one u kojoj je danas Eho. Tada se, kaže, prvi put zamislila ovde. Sad je tu, u istom onom dvorištu gde je pre više od decenije samo na kratko zamislila da pripada.
To da je nekada bila grafička dizajnerka po struci vidi se u svakom detalju koji je birala. Jelovnici su napravljeni od starih italijanskih arhivskih papira, restaurirani tehnikom iz 19. veka u Firenci. Ilustracije i tipografija pažljivo oblikovane, sa duhom i tišinom. Svaka stvar ima poreklo, strukturu i mir.
Formiranje identiteta Eha
Restoran je smešten u palati Čizmaj, a za enterijer je zadužen bio Marko Desivojević. Kamen, svodovi, svetlo koje u popodnevnim satima pada koso kao da ulazi kroz vitraže. Kada sam ušla, zapitala sam se da li sam u kafani ili galeriji. Duhovni aspekt Perasta bio je važna nit u svemu. Ovaj grad nikada nije bio samo turistički. Njegova istorija, religiozna simbolika i stroga arhitektura nameću određenu tišinu. Taj duh se oseti i kroz dizajnerske odluke: manastirska klupa, zavese koje podsećaju na stare venecijanske, ali i proporcije samog prostora. Enterijer učestvuje u mestu koje ga je inspirisalo. Njegov identitet formiran je kroz prisustvo svetovnog i sakralnog, kamena i tišine. Još mnogo umetnika je učestvovalu u formiranju identiteta Eha.
Korice jelovnika je oblikovala Milica Popović koja živi i radi u Firenci. Milica koja je, između ostalog, restaurirala i pisma Galilea Galileja. Papir koji koristi potiče iz stare italijanske arhive (prikupljen od kolekcionara starih lepenki) i rađen je slojevima, lepljen, potapan, presovan. Svaki je drugačiji, a uz njih dolazi i sertifikat sa njenim potpisom. Tu je i ilustracija Gospinog povratka koju potpisuje Damjan Kovačević, umetnik koji je, osim toga, kaligrafski ispisao i ime restorana. Ana kaže da Damjan nosi jednu vrstu duhovnosti koja se retko sreće, a koja se snažno prepoznaje i u ovom prostoru. Kaligrafski, precizno, ručno, izradio je stotine verzija, od kojih su izabrali jednu. Ona će sada otvarati svaki meni, dok je sa druge strane pesma Boška Odalovića. Izbor je evidentno bio vrednosni.
Taj šapat pijeska
Na usnama mora
Pod jezikom pjene
Riječi su molitve
U pesmu prevedene.
Kreacija jelovnika
Kako je ideja počela da se pretvara u realnost, prvi poziv je bio upućen prijatelju i legendarnom ugostitelju Šaši Škipiću (Saša Bar), a jelovnik je sastavio Jovan Vojinović, kuvar iz Beograda koji godinama radi u Crnoj Gori. Nema jela koja se podrazumevaju i definitivno nije namenjen da prevari turiste koji se, kako kaže turistička organizacija, zadrže u Perastu 3 do 5 dana. Fregola sarda sa mastilom od sipe umesto crnog rižota, burata sa jabukama aromatizovanim anisom, poširan romb, listići svežeg brancina sa komoračem, karpaćo od tikvica sa yuzu dresingom, marinirani skadarski Krap.
Dok su trajali radovi, Ana se iz Kotora vozila svakodnevno uz obalu. Često po kiši. Kaže mi da je tada puštala jednu pesmu – italijansku, iz neke reklame za Dolce&Gabbana. PARLA MI DI AMORE.
Pustila je i meni, kasnije. Smešno mi je da ti to pričam, ali znaš, kaže mi u jednom trenutku, ovde kad si sam, i kad pada kiša, onda zaista osetiš koliko je mesto veliko. Koliko te prevazilazi. Zatim dodaje jednu rečenicu koju je negde pročitala: Ima dubokog smisla izreka Bernarda Shaw-a, bi ovi predjeli izgubili značenje, kad bi postali rivijera.
Perast
Perast ne prima svakoga. Ima svoj protokol, svoje ljude, svoj ritam. Moraš da znaš kome nosiš vino, kada ćutiš, kada slušaš. Istina je i da lokalna sredina zna da bude zatvorena, čak i surova prema novim stvarima. U jednoj staroj knjizi sam naišla na rečenicu: Perast miruje, izloživši suncu svoje dijelom beskrovne, obrasle bršljanom kamene zgrade.
I stvarno – to nije metafora. To je pogled iz bašte Eha, negde oko četiri popodne. Sve to u Perastu, mestu koje je dalo admirale, slikare, pesnike, kaligrafe. Mestu gde je Marko Martinović podučavao pitomce Petra Velikog. Gde su se brodovi pravili, slike vezle, crkve oslikavale domaćim modelima. Mestu koje još uvek ima ritam koji ne možeš da požuriš.
