Oliver: Priča o Vladimiru Ocokoljiću, Kafani u Njujorku i novom vinskom mestu u Beogradu koje ne pravi kompromise

Njujork je grad u kome se lako zaglaviš između onoga što imaš da ponudiš i što se traži od tebe. Vladimir Ocokoljić Coja je svoj put izgradio upravo na toj liniji. Ne prihvata kompromise, ne podilazi nostalgiji, ne menja svoj glas da bi bio prihvaćen.

Kada je 5. oktobra 1990., tri nedelje nakon odsluženog vojnog roka, stigao u Njujork, nije imao Američki san, niti plan od pet koraka. Učio je jezik, upisao univerzit FIT (Fashion Institute of Technology) i studirao dizajn enterijera. Prvo veče je otišao na koncert Ramones-a i odmah se osetio kao kod kuće. Njujork nije tražio objašnjenje. To mu je bilo dovoljno.

Danas, tri i po decenije kasnije, kada otvara novo mesto u Beogradu i dalje odbija da to nazove povratkom. Ja sam u Njujorku svoj na svome, kaže. Beograd nije bekstvo, niti zatvaranje kruga. Više podseća na test, i sebi i gradu, ali je i mesto koje je nedostajalo Coji kad dođe u posetu.

Kafana NYC

Nusprodukt života

Pre ugostiteljstva, proveo je petnaest godina u arhitekturi i akademskom svetu. Predavao je na FIT-u, projektovao, razmišljao u linijama, proporcijama i protoku prostora. Kafana nije bila karijerni zaokret, već nusprodukt života. Počelo je, kako često biva, iz privatnog rituala – ovog puta zbog njegove slave Svetog Nikole. Svake godine je bilo sve više ljudi, sve manje prostora. U Beogradu bi se čekalo po deset minuta da se uđe u stan. U Njujorku se, u jednom trenutku, rodilo pitanje: Zašto ovo ne postoji kao mesto?

Da sam imao tada desetinu znanja koje imam danas, nikada ne bih otvorio kafanu, kaže. Sa ovim znanjem bi me bilo strah. Ali tada je imao nešto drugo: brzinu učenja i odsustvo straha. I, priznaje, dozu sreće.

Između Njujorka i Srbije

Kafana je ulistana među 100 najboljih restorana u Njujorku nekoliko puta zahvaljujući Pete Wellsu, jednom od najuticajnijih restoranskih kritičara u savremenoj istoriji Njujorka. Gosti dolaze sa svih strana, zbog vina, hrane i atmosfere. Ali Coja je od pocetka znao šta Kafana ne sme da postane, i u tome je uspeo. Kafana nikada nije bila geto-restoran. Nije balkanski egzotični izlet. Kafana je restoran sa srpskom idejom, ali bez ograničavanja u etničkim okvirima.

Hrana je snažna, direktna i bez ukrašavanja. Atmosfera je poznata, ali ne isključiva. I, kako je to primetio Pete Wells, Kafana je jedno od najnjujorškijih mesta u gradu. Nije to priznanje folklora, već potvrda lokalne integracije. Enterijer je to ispratio. Klasični francuski bistro kao osnova, ali sa zidovima ispisanim ličnim arhivom: porodične fotografije, stare slike Beograda, pirotski ćilim, posteri omiljenih filmova i reklama iz časopisa. Kao da je neko uneo deo svog života, a ne osmišljen koncept.

Prirodna vina su u toj priči bila logičan, ali rizičan korak. Kafana je među prvima u gradu napravila regionalnu vinsku kartu sa fokusom na prostor bivše Jugoslavije, uz Austrijsku Štajersku, Friuli i Bugarsku. U vreme kada to nije bilo podrazumevano, taj izbor je delovao beskompromisan. Danas deluje vizionarski.

Oliver

Ali sada Beograd. Nova faza. Nije restoran, ni pokušaj da se replicira Kafana. To je Oliver, bottle shop koji se bavi i distribucijom. Mesto gde je vino centralna tema, bez okvira konvencionalne ugostiteljske funkcije.

Otvara se u Majke Jevrosime 45, u prostoru koji deluje kao skriveni prolaz između galerije i prodavnice vina. Njegov partner je Kosta Glušica, dugogodišnji prijatelj, kao i reditelj, direktor fotografije i osnivač Tuna Fish studija. U timu su i Maša Dakić, domaća glumica, kao i Draga Tontić, koja stoji iza uvoza prirodnih vina u Srbiju pod brendom Naked Wines.

Ime nije nastalo slučajno. Oliver je Kosti Glušici prijatelj iz detinjstva, čovek koji je vodio izgradnju prostora i koji je tokom radova dva puta zamalo izgubio život, kaze Coja. Nazvati mesto po njemu nije marketinška strategija, već lični čin zahvalnosti.

Dakle, u Oliveru se spaja umetnička kreativnost, prodavnica vina i iskustvo uvoza i distribucije. To oblikuje Oliver kao prostor gde se vino ne prodaje kao roba, već kao iskustvo. Koncept je precizan: prodavnica, distribucija i dobra muzika, bez hrane ili vina na čašu.

Lista vina ne dodvorava nikome: Čotar, Kabaj, Keltis, Vinas Mora, Muster, Strohmeier, Werlitsch, Gut Oggau, Tschida, Meinklang, Nestarec. To su pioniri pokreta prirodnih vina sa prostora Centralne i Istočne Evrope. Tu su i domaći vinari kao Maurer, Baša i Bikicki. Ovo nisu vina za one koji piju industrijske proizvode, već za ljude koje zanimaju vina bez hemijskih dodataka, kao i poreklo, vinarov rukopis i odgovornost u čaši.

Sada, Beograd

Beogradska scena nije Njujork. Ona ima svoja pravila, svoje navike, svoje otpore. Ocokoljić to zna. Ljudi se plaše onoga što ne poznaju, kaže. A opet, svi dokazuju status onim što piju. I dok priznaje da mu se ponekad čini da ne zna zašto se upušta u to, ta nesigurnost nije parališuća — već prizemna i opipljiva.

Za Ocokoljića, kafana nikada nije bila pult sa pevaljkom. To je mesto gde se jede, pije i saznaje šta se dešava u gradu. Nekada su je imali svi, i Gudurić, i Proleće, i Kalenić. U Njujorku ju je napravio kao produžetak svoje trpezarije. U Beogradu otvara Oliver, kao produžetak svog privatnog vinskog podruma.

Piše: Aleksandar Zečević

Foto: Ljubo Ašćerić