U tišini uvale, čuo se samo zvuk talasa i krik galebova koji nadleću površinu mora. More se ujutru budi polako, kao i ja. Izašao sam iz svoje kabine na krmu, oči još zamućene od sna. Sunce je provirivalo, dodavajući nijanse zlatne na plavo-tirkizni ples po vodi. Skočio sam u more da se razbudim, pre nego što otplovimo, i ugledah barku koja tiho klizi narandžastim tragom u talasima. To je Ivica, kaže moj prijatelj Niko. Ide da lovi ribu.
Dok Ivica svakodnevno odlazi u ribolov, na obali se budi Dragica, njegova supruga. Svako jutro se prošeta vrtom, bere povrće i začine za taj dan: blitvu, rukolu, zelenu salatu, ljute paprike, patlidžan, tikvice, bosiljak, peršun. Svaka biljka, svaka grančica, ima svoje vreme. Zelena salata se sadi svakih 10–15 dana, krompir i luk se sade zimi, a beru se u proleće i leto, pa se pažljivo čuvaju na hladnom. Dragica pravi i marmelade od kumkvata, narandže, limuna, pa čak i opuncije – kaktusa, a tu su i njihove smokve. U kuhinji koja diše istim ritmom kao i more, tanjiri se pune onim što Jadran i sezona tog dana odluče da daruju.
To je porodica Špika i njihova Konoba Krknjaši, skrivena među stablima i vinovom lozom koja baca senku od letnje žare. Do nje se ne stiže slučajno — vodi vas priča onih koji su već sedeli za njenim stolom, koji znaju miris ribe što pucketa na dimu ćumura i drveta. Ovo je mesto koje čuva duh jedne kulture i jednog vremena. To je Jadran. U svetu koji juri, Dragica i Ivica nisu povukli ručnu; oni su jednostavno bacili sidro i ostali.
Konoba Krknjaši
Pesma improvizacije
Priča ovog autentičnog jadranskog mesta počinje 1997. godine, kada su Dragica i Ivica odlučili da kupe malu kuću u ovom zabačenom kutku Drvenika Velog, gde su inače letovali. Gospodin koji je ranije bio vlasnik ponudio nam je da kupimo, kaže Dragica. Imali smo sirovinu i znali smo da proizvodimo. Ivica je radio kao konobar u hotelu dvadeset godina, ali ceo život je bio ribar. Sinovi Ivan i Frane završili su škole za kuvare, ali more je uvek bilo njihova učionica. Od ribarenja i bašte, od svakodnevnog rada i upornosti, nastala je konoba kako izgleda danas.
Prvi dan pamte jasno. Bilo je puno gostiju, a mi nismo imali ni struju, ni frižider, ni profesionalnu kuhinju. Sve na agregat, priča Dragica. Od malog do većeg agregate, i napokon do solarnih panela, napravili su prvu malu elektranu u uvali. Dvadeset godina su radili na suncu. To je već bilo kao pesma, kaže. Pesma improvizacije, gde je led bio luksuz, a svaka kocka vredna kolko i škarpina.
Jutro miriše na rukolu i more
Dan u Krknjašima danas izgleda slično kao pre tri decenije. Dragica i dalje ustaje u šest. Njene ruke biraju najlepše listove rukole, najčvršće paprike, mirisne grančice peršuna i bosiljka. Po rukoli smo poznati, dodaje uz smeh. Istovremeno Ivica i sin, Ivan, love ribu.
Ivica peca na mrežu – standardni, ali vešt način da se uhvati riba. Njegov sin Ivan lovi na tramatu, tehniku karakterističnu za istočni Jadran. Tramata je mreža potegača koja se koristi zajedno sa specijalnim strašilima – bočnim uzetima koji plaše i usmeravaju ribe prema mreži, tako da se riba efikasno opasa u valovima i ostaje uhvaćena. Ova metoda posebno je pogodna za sparidne vrste riba, kao što su zubatac, komarča, pic, fratar i salpa.
Do jedanaest se vraćaju s ulovom: škarpina, zubatac, orada, šarag, a retko se ulovi i kirnja, idealna za brudet i peć. Na žaru se peče ono što je toga dana stiglo iz mora. Brudet je specijalitet. Treba imati mešanu ribu, jaku vatru, krompir. Za pola sata gotovo, objašnjava Dragica. Jastog sa špagetima je specijalitet kuće – kuvan na lešo, a zatim pečen. Jednostavan i raskošan u isto vreme. Porodica kupuje samo meso kada neko zatraži, sve ostalo dolazi iz mora i bašte.
Njihovo maslinovo ulje je posebna priča. Porodica bere ručno, rano, već početkom oktobra, kada plod još nije dao sve. Time dobijaju manje ulja, ali vrhunskog kvaliteta – toliko da su osvojili nagrade. Ulje je najvažnije jer ono čini kvalitet hrane, kaže Dragica. I dok priča, jasno je da ovde sve počinje i završava se u toj gustoj, zelenoj kapi što sija u suncu.
Jelovnik piše Jadran
U konobi nema klasičnog menija. Hranu diktira more, bašta i sezona. Za neke, ta ogoljena jednostavnost je definicija luksuza. Za druge, iznenađenje u svetu raskošnih menija i klimatizovanih sala. Dragica na to sleže ramenima: Novac me nikad nije interesovao. Nikad mi nije bilo da oderem, niti bi mu dala da pojede nešto što ja ne bih pojela.
Gosti se vraćaju godinama. Neki dolaze od prvog dana, sa decom i unucima. Nekad se svi poznaju, nebitno odakle su, jer su sedeli zajedno u restoranu proteklih godina. Najviše je domaćih gostiju – iz Hrvatske, Srbije, Slovenije – ali ima i stranaca iz celog sveta. Vi ste srećni, živite u raju, rekli su jednom Dragici, i možda su bili u pravu.
Ovde raj nije obećanje koje dolazi posle života. On se događa sada: u dvorištu pod lozom, između Jadrana i vrta. U tanjiru brudeta što miriše na detinjstvo, u čaši rogačice (rakije od rogača) što hladi ruku, a greje oko srca, u cvrčcima što preuzimaju ulogu orkestra dok sunce pada iza horizonta.
Kad svira tišina
More je ovde bistro i čisto zbog velikih struja. Bilo bi još bolje da nema velikih turističkih brodova. Nadamo se da će se to promeniti sledeće godine, jer žele da zaštite more, dodaje Dragica. Turizam jeste promenio ostrvo, ali Krknjaši su ostali verni sebi. Mi smo pioniri, kaže Dragica. Otvorilo se po meni i previše, a nema infrastrukture. Ali Konoba Krknjaši je ostala verna sebi. Sidro je bačeno, i tu ostaje.
A kada se sve smiri, kad poslednji gost ode i zvuk viljuški utihne, porodica Špika ostane sama sa morem. Talasi se mogu slušati uveče, kad nema nikoga. Oko deset, jedanaest, okupamo se u tišini dvadeset minuta.
To je trenutak koji se ne prodaje niti reklamira. Fitzgerald bi rekao da je to momenat koje traje večno. Bourdain bi dodao: Za to se je*eno živi!
Piše: Aleksandar Zečević
Foto: privatna arhiva / Instagram: @konobakrknjasi
