Anja i ja dogovaramo ovu priču još od decembra, ali lagano. Bez pritiska, bez žurbe, a sa istinskom verom da će sve to biti odlično. Jer, nekako obe živimo po filozofiji da za prave stvari je potrebno vreme i da će se one dogoditi prirodno bez nekog upinjanja. Tokom zime smo razmenjivale poruke i mejlove, nestajale pa se sastajale u digitalnom prostoru. Da bismo se napokon dogovorile za jedan fini analogni utorak. Februarski. Onaj koji po definiciji stvari tinja sivom energijom, pa sam se spakovala i uputila u Anjinu „radnju slova“ The Letterist bez previše elana.
No, verujem da je nemoguće ostati nakrivljenog pogleda na svet kad stignete u Topolsku ulicu, a posebno kada zakoračite u kuću na broju 18. Adresu koju je proslavila čuvena domaća serija „Srećni ljudi“ i kojoj je posvećena pesma „Topolska 18“ koju izvodi Snežana Savić. Sudbinski se desilo da je Anja Savić na prvom spratu pokrenula shop koji predstavlja raj za sve ljubitelje papira i pisane reči. Pravo malo analogno utočište za sve kreativce. Kako ona kaže: „Sve analogno mi je terapija za histeriju i anksioznost koje proizvode savremena tehnologija i društvene mreže. Sve češće sedam da pišem dnevnik, uzmem knjigu ili napišem nekome pismo ili čestitku. Kao i kod svake zavisnosti…kad-tad će nam se smučiti ekrani. I onda ćemo vas sačekati u Love Letter Rehabu“.
„Više od deset godina radila sam sama, iz dnevne sobe, slala radove u štampu, pažljivo ih fotografisala i pokušavala da iskustvo papira i dodira prenesem online. Reakcije klijenata i gostiju bile su uvek izuzetno tople i dirljive. U jednom trenutku shvatila sam da je konačno došlo vreme da taj osećaj podelim sa širom publikom, uživo, u prostoru“, nadovezuje se.
Sve se dešava sa razlogom
I baš tako je bilo. Dok sam tonula u „Spaghetti B3“ stolicu Marcela Breuera i mešala kafu osetila sam da mi stres klizi sa leđa Razgledala sam mood board koji kombunuje crnu, bež i crvenu boju. I na kom se ističu fotografija Marina Abramović, skica Garance Dore, Yves Saint Laurent portret i ručno ispisane porukice. Ono što je zapravo najbolje u ovom carstvu papira jeste činjenica da je svaki detalj tu sa razlogom i da se iza svakog krije nova interesantna priča, što ne čudi.
Jer Anja je kombinacija različitih kulturnih uticaja, interesovanja i obrazovanja. Dugo je živela u Zambiji, posle završene književnosti mislila je da će se posvetiti spisateljskoj karijeri, ali je fokus pomerila na dizajn. Novu adresu za život pronašla je u Njojorku posle kratke epizode u Londonu. Kasnije su se tu pojavili i Pariz i Los Anđeles, sve dok nije osetila da je vreme za stalnu adresu u Beogradu gde je zaokružila sve.
Manuelno VS korporativno
„Godine 2014. dala sam otkaz na prilično dosadnom korporativnom poslu u marketingu i upisala sam intenzivni program grafičkog dizajna na Parsons School of Design u Njujorku. Za samo nedelju dana izašla sam sa poslovnog sastanka u Zambiji i ušla u umetničku radionicu sa pogledom na Petu aveniju. Tamo sam sekla, lepila i slagala slova rukama. Imala sam skoro trideset godina u tom trenutku. Očekivala sam da će jedan dizajnerski program 2014. godine biti fokusiran na rad za računarom i Adobe softvere. Umesto toga, polovina dana bila je posvećena manuelnom radu. Crtali smo, sekli, lepili, bigovali, savijali, ručno uvezivali…i preporodila sam se. Našla sam se. Uživala sam u tome. U poređenju sa onim boardroom-om iz kog sam izašla, retko je šta u ovom novom svetu stvaranja delovalo zaista zahtevno, čak ni menjanje adresa i zemalja“, objašnjava svoj ulet u dizajn.
Zemlja čuda od papira
Ako bih morala da vam kažem šta sve možete pronaći u The Letterist shopu mogla bih da napišem da su to notesi, printovi, čestitke, pozivnice, knjige i fotografije. Ali, to zvuči šturo. I ne opisuje malenu zemlju papirnih čuda. Radi se o papirnoj galanteriji koja je dizajnirana, zategnuta do detalja, besprekorno izvedena i drugačija. Ukratko, ovo ili osećate ili ne.
Morate znati da komunicirate prstima i kad se pod njima nađe fini papir (neke od njih je Anja pravila sama) razumeti o koliko kvalitetnoj sirovini se radi. Neverovatna pažnja usmerena ka detaljima je još jedan stalni stanovnik na ovoj adresi.
Zato sam je pitala koliko je komplikovano sa malo elemenata ispričati predivnu dizajn priču kroz teksture i minimalno boja? „Hvala na komplimentu. Veoma je komplikovano. Veoma je teško. Opsesivna sam i perfekcionista. Tako da ako nešto deluje složeno ili izbalansirano, to je zato što sam u to uložila sate, nedelje i godine rada. Nikada nije ni spontano ni slučajno. Sa svakom godinom dodatnog iskustva možda postajem za nijansu sigurnija ili brža, ali zaista verujem da se istinski dobar rad može napraviti samo uz istinski veliki trud, fokus i vreme. Nažalost, vreme je luksuz koji se grafičkim dizajnerima baš retko daje“, poentira .
Posle kafe pošle smo u kružnu turu. I dok sam uzimala i vraćala stvari sa polica i istraživala gramaže papira pitala sam je koja je njoj omiljena vrsta. „Paus! Paus me podseća na crteže koje su moji roditelji, oboje arhitekte, imali poređane u svom birou. Paus je misteriozan…malo krije, malo odaje. Paus je romantičan. Paus je živ…zavisi šta je na njemu napisano ili odštampano, kao što zavisi i od onoga što je iza njega. Naravno, volim mnoge vrste papira i postoje bezbrojni moderniji, sofisticiraniji i kompleksniji izbori pored pausa. Ali on mi je nekako najdraži baš zato što je i jednostavan i moćan u isto vreme“.
Crveno sanduče i njegove tajne
I nekako je došlo vreme da se iz analognog mira ponovo lansiram u ludnicu grada koji je čekao. No, stigla sam da je pitam šta priželjkuje da pronađe u svom crvenom sandučetu?
„Nedavno smo na Instagramu objavili story i pozvali ljude da nam pošalju nešto poštom. Već sledećeg jutra u sandučetu nas je sačekalo sledeće: japanska razglednica sa ilustracijom preuzetom sa starinske kutije šibica. Poruka na poleđini bila je ispisana zelenim mastilom iz penkale. Javio nam se jedan od pratilaca i napisao koliko mu se dopada naš rad i koliko u njemu pronalazi inspiraciju. Sve je stiglo u jednostavnoj beloj koverti, vezanoj crvenim koncem. Ta osoba je u međuvremenu postala dragi prijatelj. I mislim da je to zapravo odgovor na pitanje – volela bih da u sandučetu pronađem jedan promišljen, nameran komad papira koji, jednostavno i gotovo magično, postaje poglavlje neke nove i neočekivane priče“.
I sigurna sam da će se to ubrzo desiti! I sama planiram da na lepom papiru pošaljem molbu da me instaliraju pored prozora kao deo rehab-a od TikToka i doomscrolinga. No, bez sve šale iako ne volim da koristim reč „morati“, ovo mesto morate da dodate na svoju beogradsku mapu. Ponovo otkrijte radost pisanja penkalom i kako izgleda kada ispišete stvari koje ne možete tek tako da izbrišete. Već samo da ih malo popravite, prihvatite i nastavite delje.
Vidimo se u Topolskoj 18!
Foto: Monika Frias
