Uključivanje Höllerove ideje rada u kategoriji visoke mode ukazuje na promenu paradigme u kojoj industrije više ne koristi umetnost kao dekorativni sloj, već joj ustupa prostor ravnopravnog prisustva. Chanel je ovim potezom prešao granicu klasične scenografije i uveo konceptualni okvir koji reviju svrstava u širi kulturni kontekst, blizak institucionalnim izložbama i muzejskim praksama. Motiv pečurke, koji u Höllerovom radu često nosi značenja transformacije, neizvesnosti i promenjenog stanja svesti, dobija dodatnu dimenziju u dodiru sa haute coutureom. Kao organizmi koji rastu izvan kontrole, u tišini i van pogleda, one postaju suptilna metafora samog couture procesa – sporog, zatvorenog i posvećenog ekstremnoj preciznosti. Na taj način, instalacija ne ilustruje kolekciju, već s njom ulazi u konceptualni dijalog.
U tom kontekstu, odluka da se revija odvije unutar instalacije kreirane na misaonom konceptu Carstena Höllera, u Grand Palaisu, prostoru koji decenijama funkcioniše kao stalna pozornica Chanelovih couture prezentacija, može se čitati kao direktna artikulacija vizije Matthieua Blazyja. Instalacije u tom ambijentu ne funkcioniše kao scenografska podrška kolekciji, već kao konceptualni filter kroz koji se ona sagledava. Blazy ne posmatra Chanel kao zatvoren sistem luksuza, već kao kulturnu platformu u kojoj se odeća doživljava kroz odnos tela, prostora i percepcije. Prostor Grand Palaisa nameće ritam, skalu i psihološku tenziju, dok se kolekcija pojavljuje kao deo šireg perceptivnog iskustva, a ne kao izolovani vizuelni spektakl. Zvuči poznato? Ukoliko vas priča o grandioznim, tematskim revijama asocira na Karla Lagderfelda, na pravom ste putu.
