Možemo li da zamislimo svet bez anksioznosti?
Naravno, ne možemo odmah zamisliti svet bez anksioznosti, ali kada bismo značajno povećali rezilijentnost na stres, moguće je da se mnogi oblici anksioznosti se ne bi ni razvili u toku života. Šta to znači?
Možemo li da zamislimo svet koji ne bi bio oblikovan odlukama donetim u eksremnom stresu i strahu ili bežanjem od ovih osećanja? Šta ako se ne bismo plašili odbijanja, ispita, govora u javnosti? Šta bi se desilo da nestane strah od visine, otvorenog ili zatvorenog prostora?
Šta bi konketno moglo da bude drugačije?
Svet bi bez anksioznih poremećaja verovatno imao merljive demografske posledice. Najviše u obrazovanju, na tržištu rada i u raspodeli ljudi po profesijama. Kako je anksioznost jedan od veoma rodno neravnopravnih poremećaja – ove bi se promene mogle tumačiti i kao revolucija za žene. Današnje statistike pojavljivanja anksioznosti mogu da nam ukažu na to u kom bi se smeru svet menjao odnosno ako bismo uspeli da na duže staze stvorimo otpornost na anksioznost.
Socijalni strahovi i javni nastup
Svet bi konačno prestao da bude građen po meri ekstrovertnih ljudi. Introvertni ljudi koji osećaju anksioznost na pomen prijema, javnog događaja ili nastupa – uz otpornost na stres, dobili bi šansu da budu daleko više prisutni u javnosti. Svi oni koji su mucali, znojili se i dobijali različite gastrointestinalne smetnje, postali bi jači i samopouzdaniji. Upravo u situacijama koje su izbegavali.
Ljudi sa izraženom anticipatornom anksioznošću lakše bi ulazili u situacije koje traže brzu procenu i delovanje. Predavanja, intervju, audicije, pregovore, networking, političke debate, medijske nastupe. Samo uz otpornost na anksioznost, ne bi nužno postali bolji govornici, ali bi se smanjio broj onih koji uopšte ne pokušaju. Posledica bi bila ne samo šira već i potpuno drugačija baza kandidata u profesijama koje selekciju vrše preko vidljivosti i performansa: akademija i nastava u školi, pravo, politika, menadžment, prodaja, izvođačke umetnosti, mediji i druge javne profesije.
Profesije visokog rizika
Vatrogasci, spasioci, hitna pomoć, policija, vojska, ratni reporteri, alpinisti, radnici na naftnim platformama – primetićete da se u profesijama visokog rizika uobičajeno koristi muški rod. Ova konvencija je nastala jer su te profesije, kao i rizik uostalom, percipirane kao dominantno muške a osnova te podele je vezan za socijalno adaptiranje na osećanja straha i anksioznosti kod dečaka i devojčice od najranijih dana.
Otpornost na anksioznost, smanjila bi efekat patološke preplavljenosti odnosno efekte straha, dok bi zadržala funkcionalnu procenu opasnosti. To praktično znači da bi žene mogle da doprinesu u profesijama iz kojih su vekovima bile isključivane ali i da bi te profesije bile nemerljivo izmenjene prisustvom žena u njima. Ratovanje ali i ratna fotografija i izveštavanje, zaštita i saniranje posledica prirodnih katastrofa, kao i rizični poslovi u industriji energetike – dobili bi rodni balans i žensku perspektivu. To bi se možda odrazilo na potpuno drugačiji tretman rizika i očuvanje zdravlja i života ljudi.
I visokog stresa i visoke odgovornosti…
Iako pomenute kao profesije stalne procene, profesije u visokom biznisu, politici, vrhunskoj nauci su i profesije drugačijeg tipa visokog rizika – jer i stres i rizik potiču od ogromne odgovornosti. Nažalost, statistike kažu da su žene odsutne na mestima CEO funkcija, u vrhu izvršne politike i među najvišim naučnim i akademskim položajima. Prema listi Fortune 500 iz 2024. godine, žene su tek 9% of CEO pozicija i tek 33% mesta u upravnim odborima.
Da li bi se desili slučajevi kao što je Epstein da ima više žena na rukovodećim mestima? U 2026. godini, samo 28 zemalja vode žene kao predsednice ili premijerke, dok 101 zemlje nikad nisu imale ženu na čelu, prema poslednjim istraživanjima IPU i UN Women. Nešto bolja je situacija u nauci, žene čine trećinu među istraživačima, u EU koja najviše radi na ravnopravnosti žene su na oko 30% vrhunskih akademskih pozicija a 26% žena su na čelu institucija, dok je u nacionalnim akademijama oko samo 19% žena.
Biće potrebno dugo da se ove statistike izmene, ali možemo li da zamislimo svet u kome će žene biti otporne na svakodnevni hronični stres? Kako će izgledati planiranje i postavljanje ciljeva kada se postigne bliža rodna ravnopravnost? Ili sredina sa nemerljivo manje štete koju proizvodi stres, baš na mestima odlučivanja? Stres nije saveznik ni muškarcima ni ženama, ali bitno utiče na to da žene koje su i dalje višestruko opterećene neplaćenim kućnim radom odustanu od karijera koje stres multipliciraju.
Sportovi
Ako razmišljamo o tome kako bi sport izmenila vakcina protiv anksioznosti – najveći efekat bi verovatno bio u disciplinama gde performans zavisi od kontrole pobuđenosti pod procenom. Gimnastika, skokovi u vodu, tenis, golf, streljaštvo, borilački sportovi, umetničko klizanje, penjanja, ekstremni sportovi bi pretrpeli najviše izmena u tipu dece i mladih koji se odlučuju na ove karijere. Kada bi se vakcina primala u ranom dobu, deca koja su inače percipirana kao plašljiva ili stidljiva, povučena u sebe – lakše bi se odlučivala na bavljenje sportom ali i istrajavanje u vežbanju što je mnogo važnije od samog profesionalnog sporta.
I ne samo to – karijere sportista bi tekle drugačije, uz otpornost na anksioznost bilo bi manje burn-outa, konflikta i preopterećenja, povlačenja iz takmičenja i izbegavanje povratka u takmičenje nakon povrede. U hipotetičkom scenariju sa manjom anksioznom reaktivnošću bilo bi više stabilnosti u sportskim nastupima, više povrataka i manje ranog osipanja. Kod sportova koji zavise od finog osećaja za opasnost kao što su spust, motociklizam, alpinizam, ne bi došlo do potpunog nestanka straha već bi se promenila struktura osoba koje se inače odlučuju na ove visokorizične sportove.
Obrazovanje
Vakcine protiv anksioznosti, iako se ne setimo toga na prvi pomen, dramatično bi izmenila demografiju unutar obrazovanja ali i samu dinamiku obrazovanja. Bilo bi manje stresa pred pismene zadatke, manje odlaganja ispita i manje napuštanja studija pri prvim neuspesima.
Mogli bismo da očekujemo više prijavljivanja za stipendije, doktorate, kompetitivne programe što bi izmenilo osim rodne i klasnu strukturu studenata na univerzitetima. Pojavilo bi se mnogo više deprivilegovanih studenata čiji su strahovi od neuspeha posledica ogromnih životnih poteškoća. Takođe, smanjio bi se jaz između realne sposobnosti i iskorišćenog kapaciteta jer bi otpornost na anksioznost svima koji se obrazuju pomogla da iskoriste svoj puni potencijal.
Između četiri zida – uticaj anksioznosti na kvalitet intimnih odnosa i svakodnevicu
Ne razmišljamo o tome često, ali bilo bi dobro da se zamislimo koliko anksioznost oblikuje našu svakodnevicu. Zamišljajući svet u kome bismo bili otporni na efekte straha i stresa, jedan od najznačajnih polja promene bi bio naš intimni život. Veća otpornost na anskioznost značila bi promenu dinamike interpersonalnih odnosa. Bilo bi manje izbegavanja konflikta što je polje koje se direktno odnosi na žene ali i manje izbegavanja odnosa, i vezivanja – što je predominantno problem muškaraca.
Privatnom životu pripadaju i strahovi od vožnje, odlazaka kod lekara, putovanja, selidbe, promena posla, roditeljstva. Ne samo da bi privatni životi bili bogatiji, već bi se demografija izmenila – tako što bi bilo više žena koje voze automobil i manje su zavisne od muškaraca i vezane za kuću. Isto tako, i muškarci i žene bi, pod uslovom da se iskoreni strah od zubara i lekara, išli redovno na kontrole i poboljšali ukupnu prevenciju. Bez straha od osude bi sa stručnjacima bi razgovarali otvoreno i iskreno i tako doprinosili boljim ishodima lečenja.
Da li možemo da zamislimo drugačiji svet?
Najzanimljiviji deo budućeg sveta je taj što ako bi vakcina protiv anksioznosti radila, njen efekat ne bi bio ravnomerno raspoređen, već bi umanjila nejednakosti koje postoje. Drugim rečima, vakcina protiv anksioznosti imala bi najveći uticaj tamo gde je danas mnogo latentnog kapaciteta blokirano strahovima. Imali bismo drugačiji i inkluzivniiji pristup obrazovanju koji bi promenio dostupnost pojedinih zanimanja i na kraju – izmenilo bi se tržište rada. Ne možemo da tvrdimo da bi svako bio najbolja verzija sebe, ali svakako bi se poboljšalo ostvarivanje potencijala i komunikacija sopstvenih vrednosti. Možda bi ova vakcina označila kraj imposter sindromu.
Slika sveta bi se promenila i u kvalitativnom smislu – to znači da bismo imali drugačiji, pre svega u javni život. Svet influensera, medija i izvođačkih umetnosti ali i svet vrhunske nauke, politike i biznisa je za sada oblikovan prema ljudima koji su prodorniji, rezilijentni na stres a rizik i opasnost doživljavaju kao uzbuđenje. Ove osobine često dele i ne tako sjajne osobe sa odlikama da “gaze preko mrtvih”, rade bez saosećanja i kajanja i bez puno razmišljanja ulaze u rizike koji su često pogubni ne samo za druge ljude, već za živi svet u celini.
Ako bismo do kraja išli u zamišljanje utopije, prisetićemo se da je Edmund Burke rekao da je sve što je potrebno za trijumf zla jeste da dobri ljudi ne čine ništa. Šta ako bi nova sfera farmakologije osnažila one koji inače stoje po strani da se uključe i preduzmu korake koji su potrebni da svet dobije potpuno drugi karakter? Previše je da to očekujemo od jednog jedinog leka, ali svakako vredi razmisliti o promeni paradigmi na koje smo se navikli kao da su zauvek nepromenjive.
