Zašto je sasvim u redu da vam nije dobro: Ekskluzivni razgovor sa Whitney Goodman

Povodom objavljivanja srpskog izdanja knjige Toksična pozitivnost, koja je od sada dostupna domaćim čitaocima zahvaljujući izdavačkoj kući STET, ekskluzivno sam razgovarala sa psihoterapeutkinjom i autorkom Whitney Goodman.

Knjiga koja je izazvala veliki odjek širom sveta preispituje jednu od najraširenijih ideja savremene kulture: da je pozitivno razmišljanje odgovor na svaki problem. U vremenu u kojem se od nas očekuje da budemo zahvalni, produktivni i nasmejani čak i kada prolazimo kroz teške periode, Whitney Goodman podseća da potiskivanje emocija nije isto što i mentalno zdravlje. U razgovoru za Journal govori o tome kako je nastao pojam toksične pozitivnosti, zašto su društvene mreže pojačale pritisak da budemo „dobro“ i zbog čega je prihvatanje neprijatnih emocija jedan od najvažnijih koraka ka istinskoj otpornosti.

J_01 Srpsko izdanje vaše knjige upravo je stiglo do čitalaca. Da li ste primetili da različite kulture imaju drugačiji odnos prema pozitivnosti? Da li su neke sklonije toksičnoj pozitivnosti od drugih?

Apsolutno. Zapravo nisam očekivala da će knjiga pronaći toliko čitalaca van Sjedinjenih Američkih Država. Međutim, kroz razgovore sa ljudima širom sveta shvatila sam da je toksična pozitivnost prisutna u gotovo svim kulturama.

J_02 Mislite li da je moderna self-help kultura emocionalno blagostanje pretvorila u još jedan projekat produktivnosti?

Na mnogo načina jeste. Postali smo gotovo opsednuti idejom da u svakom trenutku moramo biti savršeno emocionalno regulisani, a to jednostavno nije moguće. Interesovanje za mentalno zdravlje i emocionalno blagostanje jeste dobra stvar, ali moramo ostaviti prostor i za haotično, nesavršeno iskustvo koje znači biti čovek. Nikada nećemo biti emocionalno stabilni u svakom trenutku.

J_03 Kada smo počeli da negativne emocije doživljavamo kao lični neuspeh, umesto kao prirodan deo ljudskog iskustva?

Mislim da je to oduvek postojalo, samo je u svakoj generaciji dobijalo drugačiji oblik. Gotovo svaka kultura imala je periode u kojima se potiskivanje emocija smatralo poželjnim jer je predstavljalo znak snage. U drugim periodima od ljudi se očekivalo da budu isključivo srećni. Društvene mreže su, naravno, sve to dodatno pojačale.

J_04 Društvene mreže često deluju kao mašina za proizvodnju toksične pozitivnosti. A ipak, obe ih koristimo. Kako pomiriti tu kontradikciju?

Kada sam pisala ovu knjigu, društvene mreže bile su glavno mesto na kojem se toksična pozitivnost širila. Poslednjih nekoliko godina primećujem promenu. Danas se neprestano krećemo između dve krajnosti: preterane negativnosti i insistiranja na pozitivnosti po svaku cenu. Pokušavam da pronađem prostor između ta dva ekstrema, da priznamo ono što je teško, ali da ipak ostavimo mesto za nadu. To nije nimalo lako.

J_05 Da li se razgovor o ovoj temi promenio otkako je knjiga objavljena ili se i dalje davimo u kulturi „good vibes only“?

Mislim da danas mnogo više ljudi razume šta je toksična pozitivnost i zašto ona nije dobar način da pomognemo nekome ko prolazi kroz težak period. Ipak, i dalje je viđam u mnogim zajednicama, kao i na internetu.

J_06 Izgradili ste karijeru govoreći ljudima da je u redu da im nije dobro. Ali da li je to baš uvek slučaj? Postoje li trenuci kada ipak treba stisnuti zube i nastaviti dalje?

Naravno. Upravo je to najteži balans: kada treba da poguram sebe, a kada da usporim? Svako mora da nauči da razlikuje trenutke istinske patnje od trenutaka koji predstavljaju izazov. Mislim da je odgovor drugačiji za svaku osobu.

J_07 Kada bi neko danas pročitao vašu knjigu, a godinu dana kasnije zapamtio samo jednu njenu poruku, šta biste voleli da to bude?

Ako ljudima dozvolite da prikažu i podele svoj bol, oni će prirodno postati optimističniji.