8. oktobar 2025. London
Dani su kraći, kiše češće, nebo sivlje. I evo, počinjem ovaj tekst na provereno siguran način da se započne razgovor u Londonu: o vremenu.
Na kafi ispred radnje Supermarket of Dreams na Holland Park aveniji, nakon prvog spominjanja kiše i prognoze, odmah kreće priča brojkama: koliko si koraka napravio, da li ti je skočio glikemijski spike, koliko proteina unosiš prepodne, koliko posle, koliko minuta možeš da izdržiš u ice bath kupki ili cryo komori, koliko kila tegova dižeš, šta kaže ring app, a šta Zoe app? Pitam se koliko će sve to zajedno produžiti život. Tri minuta?
Onda se ja ubacim i kažem: “Hej, evo mene, i evo jednog jako kratkog filma, samo 12 minuta!” Nakon što je BFI (British Film Institute) prepoznao moj prvi scenario ikada i uvrstio ga u izbor najboljih među hiljadama aplikacija filmadžija širom Engleske, postala sam nešto između žene i limuna.
Unutrašnji haos na autopilotu
O čemu se radi? Hot Water with Lemon prati ženu od 40 i kusur, koja svakodnevno ponavlja iste rituale, redom: alarm u 6, pilates, smoothie, piling, serum, zeleni sok, suplementi, blender koji vrišti, deca koja je ne primećuju. Svaki pokret je precizan, hiperbolizovan. Baš kao što je bila i moja vlastita opsesija zelenilom, godinama. Mislila sam da limun, celer i sve te zelene tečnosti mogu da “očiste” telo i dušu. Mislim, i Novak tvrdi isto – znači, valjda radi…
Ali ovaj film nije samo dnevnik wellness opsesije. To je vizuelna matematika kako ona balansira posao, porodicu, telo i unutrašnji haos. I baš kad sve izgleda kao niz banalnosti u filmu, našu protagonistkinju stigne ozbiljna dijagnoza – rak dojke.
Dakle, ovo je priča o meni. Posle svega: zeleniša, suplemenata, limuna i vode, završila sam kao brojka iz statičkih podataka. Znate ono: u Evropi svake godine od raka dojke oboli xy žena, e ja sam sad jedna od tih. Mada, moji rituali na autopilotu su uključivali i redovne kontrole.
Iskreno, nisam planirala da pišem scenario. Pisanje je došlo kao izliv besa posle dijagnoze, kao moj prvi susret sa mindfulness savetima. Piši dnevnik, detox za mozak, ustaj u 5:30… Kad mi se karijera u advertajzingu nakon bolesti naglo prekinula, sela sam i prebacila beleške u program za pisanje scenarija Final Draft. I, eto, prijavila se za BFI fond. Nemam pojma zašto. Ili imam, ali neću da priznam.
Kratki film u UK ima posebnu važnost. U desetak minuta možeš da ispričaš najintenzivnije, najintimnije, najdirektnije priče. Zbog toga festivali i fondovi i postoje: mala forma često udari jače nego dvosatni film. I zato postoji i finansijska podrška.
Okupila sam skoro isključivo žensku ekipu iz londonske filmske industrije, tu su rediteljka Rose Esme Lucas, direktorka fotografije Anna Patarakina, kao i nekoliko sjajnih žena sa Balkana – sve talentovane i dokazane. Zašto žene? Jasno je, priča je ženska, a samo 20% filmskih priča u Evropi dolazi iz ženskog ugla i mi zelimo da poboljšamo prosek. Film već podržavaju dve vodeće britanske organizacije za borbu protiv raka dojke, koje deluju i na Balkanu. Ipak, da bismo ga završili, potrebna nam je dodatna pomoć.
Ovo je priča o ženama
U Srbiji, kratki film uglavnom ostaje na nivou studentskih vežbi. Ne postoji ozbiljan sistem podrške da se kratka forma razvije do kraja. Šteta, jer kratki film može da otvori vrata ka svetu i karijerno, i umetnički, i društveno. Hot Water with Lemon je već prepoznat od strane BFI, globalne platforme Girls in Film, i spreman je za međunarodne festivale. Želimo da film dodje i do našeg regiona, da poruku o ranoj detekciji i emotivnom teretu dijagnoze vide i žene ovde.
Zato se javljam: ako verujete u ovakve priče, pomozite nam da završimo Hot Water with Lemon. Ovo nije samo film o wellness opsesiji, limunu i smoothieima. Ovo je priča o ženama, o blesavom humoru usred ozbiljnih dijagnoza, o tome šta mala forma može da ispriča.
Svaka podrška, mala ili velika, znači da ova priča može da stigne do žena ovde. Možete učestovati u finansijkog podršci na ovom linku, ili podeliti ovu priču sa prijateljima. Vreme je da glasno (pro)govorimo i skinemo stigmu.
A možda ovaj film i produži život za tri minuta…
I, da ne bude kraj, ovo je zapravo novi početak. Nastaviću da vam se javljam pismima, sa nečim što liči na nešto između dnevnika, razglednice i pozdrava. Zvaće se Mind The Gap.
Vidimo se!
Piše: Katarina Kostić
