Da li sam ja ovde slučajno? Mia Popić o imposter sindromu koji muči mnoge uspešne žene

Stavila sam prste na tastaturu i brzo ih sklonila. Želela sam da napišem sjajan uvod i približim vam temu tako da se i vi momentalno zaljubite u ono što Mia Popić direktorka Sinergija centra, psihoterapeutkinja i biznis psihološkinja radi u domenu osvešćivanja i prevazilaženja imposter sindroma. Pa napišem red. Pa obrišem. Otvorim 2-3 taba da vidim šta su drugi pisali. Ostanem na sajtu da čitam o suknjama i zebra printu. Vratim se, zurim u prazan dokument, pa shvatim naravno. Eto mene, poster child za imposter sindrom. Radim u struci preko 20 godina i još uvek verujem da me samo sekund deli od toga da neko otkrije da sam sasvim slučajno ovde i da samo prolazila ulicom kad me je pogodila urednička pozicija koju je neko nehajno bacio kroz prozor.

Ukoliko ste se prepoznale barem u jednoj reči, dobrodošle, sve smo na tom brodu koji plovi uzburkanim vodama psihe. Ali, ono što je dobra vest jeste da se bura može stišati konstatnim osvešćivanjem i uvidima koji će nam otključati osećaj da smo stvarno dobre. I tu smo gde smo zahvaljujući sopstvenom trudu, talentu i dobrim refleksima da zgrabimo prilike koje nam se nude (pa čak ako padaju kroz prozor). Mia Popić je doktorirala u oblasti ženskog liderstva, a u poslednjih nekoliko godina specijalizovala se za imposter sindrom. Kreirala je online kurs koji vas nežno, ali odlučno sprovodi kroz impostera i ukazuje kako nam on krade radost i povremeno gura iznad provalije burn out-a. 

U pripremi je i knjiga čiju premijeru u knjižarama očekujemo do kraja godine, a kako je imposter sindrom od koga pati veliki broj žena činilo mi se da je Dan žena savršen datum da načnemo ovu temu. Zastanemo i kažemo sebi, okej smo. Ovo je dobro. I zaista jeste.

Odavde preuzima Mia, a vama savetujem da hvatate beleške. Vredeće!

Da li je moguće prevazići imposter sindrom, ili ga barem držati pod kontrolom?

Imposter sindrom je osećaj da smo na neki način „prevarili“ druge koji nam govore da smo izuzetni u svom poslu i da će pre ili kasnije neko otkriti da zapravo nismo toliko sposobne koliko izgledamo. To je paradoksalno stanje u kome osoba nema osećaj da je zaista uspešna, iako postoje vrlo realni rezultati i postignuća koja govore suprotno.

Verujem da je moguće naučiti kako da ga držimo pod kontrolom. Ne u smislu da zauvek nestane, već da više ne upravlja našim izborima.

Mnoge žene očekuju da će jednog dana doći trenutak kada će konačno biti potpuno sigurne u sebe. Kada više neće imati nijednu sumnju. Ali u realnosti razvoj često izgleda drugačije: kako rastemo, tako ulazimo u sve veće izazove i prirodno je da se ponekad pojavi glas koji kaže: „Da li sam ja zaista dorasla ovome?“ Naročito u ključnim trenucima kao što je promena posla, unapređenje ili potpuni karijerni zaokret. 

Razlika je u tome ko vodi igru.

Ako imposter vodi igru, povlačimo se, odlažemo, ne pregovaramo za sebe, čekamo pravi trenutak, mislimo da nam fali samo još jedna knjiga, edukacija ili kurs da bismo započele ono do čega nam je stalo. 

Ako mi vodimo igru, čujemo sumnju, ali ipak delujemo.

Upravo tome je posvećen i moj kurs o imposter sindromu: da žene nauče kako da prepoznaju obrasce impostera i da razviju unutrašnju sigurnost koja ne zavisi od spoljnih rezultata ili tuđeg odobravanja. 

I da li na kraju dana uopšte želimo da ga prevaziđemo?

U radu sa ženama često primećujem  da mnoge od njih imaju određeni otpor prema ideji da se „reše“ svog impostera. Uverene su da su uspele upravo zahvaljujući toj stalnoj sumnji u sebe, večitom preispitivanju i preteranoj pripremi. Plaše se da bi, kada bi prestale da budu toliko stroge prema sebi, izgubile motivaciju ili kvalitet svog rada.

Ono što ih učim je da je moguće težiti vrhunskim rezultatima, a da pritom ne ubijamo sebe u pojam. Uspeh neće nestati ako prestanemo da budemo brutalno kritične prema sebi. Najčešće se desi upravo suprotno – žene nastave da postižu iste ili čak bolje rezultate, ali uz mnogo manje iscrpljenosti i mnogo više zadovoljstva.

Jer postoji velika razlika između zdravog i nezdravog perfekcionizma.

Kod nezdravog perfekcionizma svako postignuće postaje merilo naše lične vrednosti. Ako nešto uradimo dobro – vredimo. Ako pogrešimo, to znači da smo nedovoljno dobre. U takvom okviru svaki uspeh donosi samo kratko olakšanje: „Dobro je, ovaj put sam izbegla neuspeh.“ Umesto radosti i ponosa, javlja se osećaj da smo samo na trenutak izbegle razotkrivanje.

Kod zdravog perfekcionizma logika je potpuno drugačija. I dalje težimo visokim standardima i kvalitetu, ali rezultat više nije dokaz naše vrednosti kao osobe. Kada nešto uspemo, možemo da se radujemo i budemo ponosne. Kada pogrešimo, to je signal da treba da unapredimo strategiju, a ne dokaz da mi kao osobe manje vredimo.

Drugim rečima, cilj nije da postanemo osobe koje nikada ne sumnjaju u sebe. Cilj je da razvijemo stabilan odnos sa sobom u kome znamo da naša vrednost ne zavisi od savršenog učinka.

Kada se to desi, ambicija ne nestaje. Nestaje samo unutrašnji teror. I tada uspeh više ne doživljavamo kao olakšanje što smo „ovog puta preživele“, već kao nešto u čemu možemo da uživamo i budemo iskreno ponosne.

Postoji li razlika između zdrave sumnje u sebe i impostera? Gde je granica?

Postoji veoma jasna razlika.

Zdrava sumnja kaže:
„Ovo je izazovno, moraću da učim.“

Imposter kaže:
„Ako ovo ne uradim savršeno, to znači da sam nesposobna.“

Drugim rečima, kod impostera se naš identitet vezuje za postignuće.

U radu sa polaznicama kursa o imposteru često vidim da iza impostera stoje vrlo rigidna unutrašnja pravila poput:

„Moram biti savršena.“
„Moram znati sve.“
„Ne smem tražiti pomoć.“

Ali važno je reći i ovo: malo sumnje u sebe nije loše. Zapravo, nabildovano samopouzdanje često je mnogo opasnije, jer postaje slepa mrlja za stvari koje ne znamo.

Nikada nisam upoznala osobu sa imposter sindromom koja nije bila spremna da preispituje način na koji radi, da uči nove veštine i da se usavršava.

Ako pogledamo psihološki spektar, na jednom ekstremu nalazi se Dunning-Kruger efekat – fenomen u kome ljudi sa niskim nivoom znanja precenjuju svoje sposobnosti. Na drugom ekstremu je imposter sindrom, gde kompetentni ljudi potcenjuju sopstvenu vrednost.

Zdrava zona nalazi se negde između: u sposobnosti da realno procenimo šta znamo, a šta još treba da naučimo. Paradoksalno, često je mnogo lakše osobi sa imposterom da razvije zdravu sumnju nego osobi sa Dunning-Kruger efektom da prepozna sopstvena ograničenja.

Da li žene zaista češće osećaju imposter sindrom ili su samo glasnije u priznavanju svojih nesigurnosti?

Istraživanja pokazuju da imposter sindrom osećaju i muškarci i žene. Ali kontekst u kome žene grade karijere često je drugačiji.

Žene se neretko nalaze u tzv. double bind situaciji:ako su kompetentne, smatraju se hladnim, ako su tople, smatraju se nedovoljno autoritativnim.

Uz to, mnoge žene nose duboko internalizovane poruke poput:

„Budi skromna.“
„Ne ističe se previše.“
„Ne traži previše.“

Imposter se zato često javlja kod žena liderki, ali i kod muškaraca koji su introvertni.

Zanimljivo je da je možda jedina dobra stvar u vezi sa rodnim stereotipima o ženama to što žene, upravo zbog socijalizacije koja im dozvoljava više emocionalne otvorenosti, češće pričaju o svojim nesigurnostima i traže podršku.

Muškarci su često zarobljeni u stereotipu o „alfa muškarcu“ koji mora uvek delovati samouvereno, pa o ovim temama ređe govore.

Kako imposter sindrom utiče na pregovaranje o plati, liderstvo i donošenje odluka?

Veoma direktno.

Žene sa izraženim imposterom često:

• traže nižu cenu svojih usluga
• ređe pregovaraju o plati
• čekaju da budu „100% spremne“ za sledeći korak
• preuzimaju previše odgovornosti da bi dokazale svoju vrednost, što često vodi sagorevanju.

Zanimljivo je da neke žene tek kada počnu da prevazilaze impostera shvate da ih je, pored straha od neuspeha, zapravo pratio i strah od uspeha.

Jer uspeh donosi vidljivost.
A vidljivost često znači i veću izloženost kritici.

Podelila si sa svojim pratiocima da je i tebe dugo pratio imposter sindrom. Da li je to razlog zbog koga si se specijalizovala za ovu temu?

Apsolutno. Dugo sam mislila da moram još nešto da naučim, još jednu edukaciju da završim, još malo da „sazrim“ pre nego što izađem u javnost sa svojim idejama.

Tek kasnije sam shvatila da taj osećaj prati mnoge izuzetno kompetentne žene sa kojima sam radila. To je bio trenutak kada sam odlučila da ovu temu istražim mnogo dublje i naučno i kroz psihoterapijsku praksu.

Na kraju sam joj posvetila i svoj doktorat iz psihologije liderstva, u kome sam istraživala psihološke faktore koji utiču na samopouzdanje i ponašanje žena u profesionalnim situacijama poput pregovaranja i liderstva.

Na tom istraživanju danas je utemeljen i kurs o imposter sindromu koji vodim, gde kombinujem naučne uvide, psihoterapijski rad i praktične alate koji pomažu ženama da izgrade stabilniji odnos sa sobom.

Šta bi poručila ženama koje spolja deluju uspešno, a iznutra se osećaju kao da će svakog trenutka biti „razotkrivene“?

Prvo, niste same u tome.

Drugo, osećaj impostera često je znak da ste izašle iz zone komfora i da radite nešto novo i važno.

I treće, uspeh ne dolazi tek kada nestane sumnja.

Uspeh često dolazi uprkos sumnji.

Najmoćnije žene koje poznajem nisu one koje nikada nisu sumnjale u sebe.
Već one koje su naučile da se kreću napred čak i kada se ta sumnja pojavi.

Može li žena biti uspešna i nesigurna istovremeno i da li je to zapravo normalno?

Apsolutno. Zapravo, mnoge izuzetno uspešne žene koje srećem u radu imaju upravo tu kombinaciju. Spolja,  rezultati. Iznutra, pitanje: „Da li sam zaista dorasla ovome?“

Paradoks je da upravo ljudi koji imaju visoke standarde prema sebi često osećaju impostera.

Ali ta osobina ima i svoje prednosti. Ljudi koji povremeno sumnjaju u sebe:

• stalno uče i unapređuju se
• ništa ne uzimaju zdravo za gotovo
• ređe upadaju u zamku arogancije
• često su empatičniji prema drugima
• i vrlo često postaju odlični lideri.

Postoji i obrazac “superžene” koja pokušava da briljira u svim ulogama istovremeno. Da li je taj pritisak posebno izražen kod žena?

Da, i to je jedan od najčešćih obrazaca koje srećem u radu. To je takozvani Superwoman tip impostera.

U ovom obrascu osoba svoju vrednost vezuje za stalnu produktivnost i osećaj da mora briljirati na svim poljima, u poslu, porodici, odnosima, prijateljstvima. Unutrašnje pravilo često glasi: „Moram sve da postignem i svuda da budem odlična.“ I vrlo često to vodi u iscrpljenost, perfekcionizam i osećaj da nikada nije dovoljno. 

Tvoja knjiga je u pripremi, možeš li nam reći više o tome i kada je možemo očekivati?

Knjiga na kojoj trenutno radim bavi se upravo ovim pitanjem: zašto toliko kompetentnih žena oseća da nije dovoljno dobra i kako da iz tog unutrašnjeg zatvora izađu.

U knjizi povezujem svoje psihoterapijsko iskustvo, naučna istraživanja, ali i priče žena sa kojima sam radila. Ali u knjizi su i moje lične priče, jer verujem da o ovoj temi ne možemo govoriti samo iz teorije. Ne mogu još da kažem tačan datum izlaska. Iskreno, pišem je pomalo imposterski, uz dosta odlaganja.

Ali dobra vest je da sam oko 80% knjige već napisala, i verujem da će biti objavljena do kraja ove godine.

Jer ako postoji jedna poruka koju želim da svaka žena ponese iz te knjige, to je ova: Nisi prevara. Samo si mnogo duže verovala tuđim pričama o sebi nego sopstvenoj.