Kada smo nedavno razgovarali sa Miom Popić o imposter sindromu, jedna od stvari koja je najviše odjeknula bila je gotovo banalna, ali otrežnjujuća činjenica. Ljudi koji najviše sumnjaju u sebe često su upravo oni koji imaju najviše razloga da veruju u sopstveni rad.
U teoriji to zvuči jasno. U praksi, taj unutrašnji glas je mnogo uporniji.
Imposter sindrom nije apstraktan psihološki termin. On se javlja u vrlo konkretnim trenucima: kada dobijemo kompliment i odmah ga umanjimo. Kada posle uspešno završenog projekta pomislimo „dobro, ali šta je sledeće“, kada čekamo da još malo naučimo, još malo sazrimo, još malo budemo spremne pre nego što se usudimo da napravimo sledeći korak.
U razgovoru sa Miom otvorili smo temu impostera i načina na koji žene uče da ga prepoznaju i drže pod kontrolom. Ovog puta, reč smo prepustili ženama koje su kroz njen program prošle lično iskustvo tog procesa.
I možda je upravo to najvažnije otkriće: kada žene počnu da govore o svojim sumnjama naglas, imposter odjednom prestaje da izgleda tako ubedljivo.
NINA PAVIĆEVIĆ
Osnivačica platforme Kritički, digitalnog prostora posvećenog društvenim temama poput rodne ravnopravnosti, nasilja nad ženama, mentalnog zdravlja i medijske pismenosti. Kroz tekstove, video-eseje i podkast razgovore spaja lično iskustvo sa društvenom analizom. Kreatorka je radionice Žena ženi nije vuk, koja za cilj ima da podstiče povezivanje i međusobnu podršku među ženama.
Osvetila sam svog impostera kad sam shvatila da nakon svakog ispunjenog zadatka ne osjećam ponos, već se samo javi pitanje “Dobro i? Šta je sledeće?”. I kad sam počela da prepoznajem koliko me koče moja preispitivanja i nesigurnosti, a da nekad ljudi (khm khm uglavnom muškarci) koji imaju mnogo manje znanja nego ja, imaju i proporcionano mnogo više samopouzdanja.
Nisam se konkretno bavila načinima kako da se nosim sa tim dok nisam srela Miu Popić. Mia mi je posle nekog vremena upoznala sa njenim programom. A kad program uključuje grupu žena i razmjenu iskustava, to odmah postaje jedno podržavajuće i korektivno iskustvo. Shvatite da mnoge žene, bez obzira na to šta im je niša i koliko imaju godina, muče iste boljke i nesigurnosti.
Prevazići unutrašnji glas koji mi govori da nisam dovoljno dobra je proces koji i dalje traje. Počinjem malim koracima, na primer: da se ne izvinjavam kad tražim honorar koji kasni ili da se zahvalim kad dobijem pohvalu za svoj rad, bez propratnog “ali”. Da, i to je moguće.
Prije par mjeseci pisala sam recenziju za jednu knjigu. Napisala sam je onako brzo, iz srca, i u međuvremenu potpuno zaboravila na nju. Prije nekoliko dana ta recenzija je objavljena i kada sam je pročitala, imala sam osjećaj kao da čitam tuđi tekst.
U jednom trenutku osjetila sam kako mi je toplo kod srca. Ponovo osjetila onu nježnost koju sam imala dok sam pisala, i ranjivost koja se tada prelila na papir. Tada sam shvatila nešto važno, a to je da su moji radovi su najbolji upravo kada su iskreni i nježni. I da se tad osjećam najponosnije na njih.
Kad god uspijem da se tako opustim u pisanju, to se obično desi neočekivano, kao što je bilo i dok sam pisala tu kritiku za knjigu. U tim trenucima imam osjećaj da radim nešto što zapravo ima smisla. I naravno da se to odražava i na kvalitet mog posla, ali i na moj privatni život, jer je u mom slučaju to dvoje isprepleteno.
ANĐELKA PETROVIĆ
profesorka srpske književnosti, autorka knjige „O jednorozima, magiji i kritičkom mišljenju: inspirativni vodič za pedagoško-metodičku praksu“, kreatorka jednog od najuticajnijih Instagram profila u sferi obrazovanja (@just_srpski).
Pripadam onom tipu ljudi koji lakše prihvataju, čak i neprijatnost, ako je ona imenovana. Jer, ako je nešto imenovano, to znači da postoji. Ako postoji, nije moja ekskluzivna svojina ili osobenost. Što znači da je neko to (nešto) uočio, opisao, proučio i, potencijalno mi može pomoći da se snađem i nađem pred neobičnom pojavom. Svoje kontinuirano učenje i usavršavanja podvodila sam pod perfekcionizam sa kojim, iskreno govoreći, nisam znala šta da radim. Svoje profesionalne uspehe tumačila sam spletom srećnih okolnosti i činjenicom da nema puno ljudi u mojoj profesiji (pa tako nema ni konkurencije) koji se i dalje strastveno bave nastavničkim poslom.
Kad su me pitali koliko mi je trebalo da napišem knjigu „O jednorozima, magiji i kritičkom mišljenju“, rekla sam da sam je brzo napisala. Prenebregavajući da sam je pisala doslovno 16 (i slovima šesnaest) godina. A onda sam se upisala na mentorski program iz liderstva i preduzetništva kod Mie i saznala da prethodno navedeno ima svoje ime. Zove se imposter sindrom. I najbolje se, iz prakse koju stiče na mentorskom programu, “leči” u grupi koja pruža podršku i formira sigurnu atmosferu.
Takvo okruženje mi je omogućilo da ugledam svog impostera, da prepoznam kada on preuzima dizgine i da, kada je god to moguće, hrabro sebi priznam da moj profesionalni uspeh nije produkt srećnog spleta oklonosti, nedostatka istinske konkurencije (jer je i te kako ima) ili zato što sam nekome simpatična (jer sam u poslu sve, a ponajmanje simpatična).
Kada imposter nije glavni, prihvatam, ne pravdajući se i ne objašnjavajući se, ono što jesam, tako kako (činjenično proverljivo) jeste. Za ženu u balkanskom tamnom vilajetu to nije lako. Takva žena nosi stigmu ledene kraljice. Arogantna je. Privatni život podredila je karijeri.
Kad pomislim na impostera, setim se narodne lirske pesme „Srpska djevojka“. Vuk Karadžić je tako naslovio da bi opisao kako bi trebalo da izgleda, ali još važnije, kako da se ponaša idealna srpska devojka: nisam vila da zbijam oblake/već đevojka da gledam preda se. U prevodu, da bude krotka, smerna i ćutljiva. Ako se pitate otkud ženama imposter, očigledno nije od juče. Zato je svaka od nas koja ga stavi na uzicu – kučkarka.
SARA MLADENOVIĆ
Preduzetnica i marketing stručnjakinja sa više od deset godina iskustva u digitalnom marketingu. Tokom karijere sarađivala je sa brojnim brendovima širom Srbije, a danas radi na razvoju marketinga i komunikacija u okviru Sinergija centra.
Osećaj impostera bio je prisutan mnogo pre nego što sam umela da ga imenujem. Kroz godine psihoterapijskog rada bavila sam se temama nesigurnosti i ličnog razvoja, ali dugo nisam bila svesna koliko se ti unutrašnji obrasci zapravo odražavaju na moj profesionalni život.
Iako sam godinama radila u preduzetništvu i marketingu i iza sebe imala konkretne rezultate, u meni je postojao snažan osećaj da sam na neki način „varalica“. Zbog toga sam često umanjivala sopstvenu ekspertizu i ono što radim predstavljala kao nešto jednostavno ili „ništa posebno“. Iako je iza toga stajalo mnogo znanja, iskustva i posvećenog rada.
Prekretnica je došla kroz rad i susret sa velikim brojem kompetentnih i uspešnih žena koje nose vrlo slična unutrašnja preispitivanja. To iskustvo donelo je ogromno olakšanje i na neki način normalizovalo ono što sam do tada nosila u tišini. Počela sam da drugačije sagledavam sopstveni rad, da prepoznam njegovu vrednost i prestanem da ga umanjujem.
Danas ne mogu da kažem da je imposter potpuno nestao. Taj unutrašnji glas se povremeno i dalje pojavi. Razlika je u tome što ga sada prepoznajem, razumem i umem da ga prihvatim bez potrebe da mu poverujem. Više ne određuje moje odluke niti način na koji vidim sopstveni rad.
Veliku ulogu u tom procesu ima i zajednica žena koju sam upoznala kroz programe i mentorski rad. Ta vrsta podrške i otvorenih razgovora pokazala mi je koliko je važno da o ovim temama govorimo naglas.
Jedna od najvažnijih promena jeste to što danas mnogo jasnije prepoznajem trenutak kada se imposter pojavi. Ranije sam imala osećaj da me taj unutrašnji glas potpuno preplavi – kao da je njegova perspektiva jedina istina. Danas ga prepoznajem kao obrazac koji se povremeno aktivira, ali koji više ne mora da upravlja mojim odlukama niti načinom na koji vidim sebe i svoj rad.
U privatnom životu ta promena se najviše vidi u odnosu koji imam prema sebi. Kada imposter više ne upravlja mojim unutrašnjim dijalogom, pojavljuje se više mira i osećaja da sam na svom mestu. Sumnje se i dalje ponekad pojave, ali više ne određuju način na koji živim i radim. Danas imam više prostora za povezivanje sa drugima i za osećaj da je u redu učiti, rasti i razvijati se, bez potrebe da stalno dokazujem svoju vrednost.
