Zvuci koji ostaju: Virtuelna izložba
sa Strahinjom Vukićem

U vremenu kada slika putuje brže od misli, a pažnja publike traje koliko i jedan okret točkića miša, fotografija se bori da zadrži svoju suštinu, da bude više od impresije i vizuelne buke. Za Strahinju Vukića, koji je od filmskog seta stigao do dokumentarne scene, kamera je mnogo više od alata. Ona je produžetak sluha, memorije i unutrašnjeg senzibiliteta.

Njegov rad, koji kritika opisuje kao dnevnički, nije pokušaj rekonstruisanja stvarnosti, već hvatanje njenih zvukova, odjeka i tišina. Na izložbi Zvuci postojanja, Strahinja publiku poziva da fotografiju ne gleda, već da je osluškuje. Jer, tamo gde pogled često preleti, zvuk ostaje da traje: u smehu, u tišini pred jutro, u šuštanju grada ili u trenucima samoće koji se pamte tek kada postanu prošlost.

U razgovoru otkriva kako je film oblikovao njegov fotografski izraz, zašto je potpuna sloboda najveći izazov umetnika danas i zbog čega ponekad objektiv čuva istinu bolje nego sopstveno sećanje.

Studirao si kameru na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Na koji način ti filmsko iskustvo (snimanje, postprodukcija) pomaže u fotografskoj praksi?

Pre fakulteta sam bio još uvek u potrazi za motivima i stilom. Studije i malo filmske prakse sa strane dale su mi mnogo veću perspektivu na fotografiju. Filmsko iskustvo mi je pomoglo da razumem samu sliku, svetlo, kadriranje, boju i kompoziciju. Upoznao sam mnogo prijatelja i kolega različitih shvatanja iz različitih okruženja. Naučio sam puno od njih. Najvažnije od svega, naučio sam da se snalazim u lošim trenucima i učim na greškama, svojim ili tuđim.

Koji su za tebe najveći izazovi u fotografiji danas? Da li je to fokus, tehnologija, pažnja publike ili nešto drugo?

Izazovi su uvek prisutni, ali najveći mi je izazov potpuna sloboda rada, da budem bezbedan kad se slobodno umetnički izražavam.

Šta te je motivisalo da naslov izložbe bude Zvuci postojanja? Šta pod tim podrazumevaš i šta želiš da publici preneseš?

Ideja naslova izložbe bila je da prenese nešto što nas okružuje svakodnevno. U ranim godinama života naučio sam prvo da slušam melodije i ambijent prostora i da to naslikam na papiru. Vremenom sam iz slikarstva prešao na fotografiju, gde sam radio suprotno, fotografisao sam da bih preneo zvukove. Želja mi je bila da prenesem zvukove koji su oko mene u trenutku kada stvaram fotografiju.

Motivi su uvek tu, neki predmet ili osoba u prostoru koji prave buku, zvuk grada ili tišina prirode. Hteo sam da prenesem ceo trenutak u kojem je fotografija nastajala, u kakvom okruženju sam ja kao autor bio, i da podstaknem onoga ko fotografiju gleda da se zapita koliko je svestan svog okruženja ili ga ignoriše.

Tvoj pristup je opisan kao „dnevnički“. Koliko su ti lična iskustva, memorije ili svakodnevica uticali na izbor motiva i način posmatranja?

Jedini motiv je okruženje u kom se nalazim, bilo to mesto ili ljudi. Slika je već živa sama po sebi, ja sam tu samo da je zabeležim i podelim, a onda vremenom postaje memorija.

Kada fotografišeš, da li ti je primarni impuls da zabeležiš, razumeš ili preobratiš realnost?

Primarni impuls mi je uvek bio da zabeležim fotografiju koja će imati težinu vremenom. Preobratiti realnost i razumeti je, to je stvar osobine posmatrača. Svako ima slobodu da razume i promišlja fotografiju na svoj način, a dokumentarna fotografija služi samo da to podstakne, da ukaže da se nešto dešava, da postoji. Da li će zaista doći do promene, to zavisi od osobe.

Da li veruješ da fotografija ponekad može da bude iskrenija od sećanja?

Fotografija i sećanje mogu da budu kontradiktorni. Sećanja mogu da se menjaju, na njih utiče život i vremenom mogu da blede. Fotografija neće nikada promeniti izgled, emocija i zvuci ostaće u njoj.

Foto: Strahinja Vukić