Negde između sećanja na fabričke hale i mirisa ofset štampe, između socijalističkog modernizma i današnjih Instagramskih filtera, živi YUGO.LOGO. Digitalni arhiv koji je prerastao u pokret. Iza njega stoji beogradski dizajner Ognjen Ranković, koji je još 2019. pokrenuo profil iz jedne jednostavne ideje. Da spase vizuelni identitet nekada zajedničkog prostora, pre nego što ga vreme potpuno izbriše.
Na prvi pogled, YUGO.LOGO deluje kao kolekcija znakova, minimalističkih linija, tipografskih simbola, industrijskih logotipa sa zaboravljenih omota, zgrada i etiketa. Ali u suštini, to je mnogo više. To je istraživanje jednog estetskog jezika koji je definisao svakodnevicu Jugoslavije, od fabrika do festivala, od sportskih klubova do kulturnih centara.
U vremenu kada brending često izgleda kao proizvod algoritma, YUGO.LOGO nas vraća na trenutak kada su logotipi nastajali iz ideje, materijala i ruku. Ognjen Ranković, kroz svoj rad, postavlja pitanje: da li su ovi znakovi samo vizuelni relikti ili možda ključevi za razumevanje jednog kulturnog nasleđa koje još uvek oblikuje našu svakodnevicu?
Kako je nastala ideja za yugo.logo? Šta je bio okidač da počneš da arhiviraš stare znakove iz Jugoslavije?
Ideja za ceo projekat je nastala još 2017. godine, tj. nadovezala se na seriju fotografija u kojoj sam beležio brutalističku arhitekturu u regionu. Na većini tih fasada nalaze se znakovi preduzeća koja više ne postoje,
ali kojih se svi dobro sećamo. Smatrao sam da bi bila velika šteta da ta rešenja, kao i autori koji stoje iza njih padnu u zaborav i počeo sam da razmišljam kako bih mogao da ih sačuvam. Sam okidač da projekat započnem bila je knjiga Miloša Čirića, Grafička Identifikacija 1961-1981, koja mi je bila velika inspiracija i prvi digitalizovani materijal u yugo.logo arhivi.
Koji su bili najveći izazovi u prikupljanju materijala, tehnički, logistički, i u smislu autorstva / podataka?
Izazova je dosta, pre svega jer država čije logotipe istražujem više ne postoji. Većina materijala i izvora razbacano je po današnjim republikama i ne postoji arhiva koja objedinjuje ovaj period stvaralaštva. Glavni izvori informacija su mi stare monografije, časopisi, katalozi izložbi i slično. Što se tiče samog autorstva, ono se nije previše isticalo u to vreme. Autor je često ostajao anoniman, kao samo još jedan od radnika u industriji, što ceo proces istraživanja čini dodatno izazovnim.
Kako biraš koji znak će biti uključeni? Postoji li neki kriterijum kvaliteta, estetike, istorijskog značaja?
U principu se trudim da sačuvam sve znakove za koje pronađem informacije o autoru, godini i lokaciji.
Srećom, rešenja iz tog perioda su uglavnom realizovana po visokim standardima, tako da većina prolazi selekciju po estetskim kriterijumima. Preskačem jedino rešenja koja više spadaju u kategoriju ilustracija, grbova, i slično.
Koliko su te znakovi oblikovali, tvoj osećaj za dizajn, da li te stare ideje i rešenja i danas inspirišu?
Apsolutno, ceo period modernizma, kako u samoj Jugoslaviji, ali i šire, nalazim jako inspirativnim, i definitivno je značajno uticao na moj rad i ukus.
Kako vidiš razliku između grafičkog dizajna iz Jugoslavije i dizajna danas, da li su neki principi izgubljeni ili promenjeni?
Po mom mišljenju, standard proizvodnje u struci je nažalost opao. Mnogo je razloga za to, koji su većinski posledica današnje globalne situacije. Smatram da se sami dizajneri sve manje pitaju oko kreativnih odluka, a glavnu reč preuzimaju trendovi, klijenti, brza rešenja i jurnjava za profitom.
Kako publika reaguje, posebno ljudi iz različitih republika bivše Jugoslavije, da li imaju drugačija sećanja ili emocionalne veze sa tim logotipima?
Sama izložba je do sada gostovala u 15 gradova u regionu, i reakcije su svuda sjajne. Posebno mi je drago da je publika vrlo šarena, od mlađe generacije koja se Jugoslavije ne seća, do starijih posetilaca koji su lično vezani za određene znakove i preduzeća, jer su u istima proveli svoje karijere.
Možeš li ispričati neku posebno zanimljivu priču koju si otkrio prateći logotipe, možda logotip čiji autor nikada nije bio poznat, ili slučaj kada si pronašao podatke zahvaljujući nekom iz publike?
Najdraže su mi priče iz prve ruke, i jako mi je drago što mi se vremenom dosta autora i njihovih potomaka javilo kako bi lično doprineli arhivi. Spomenuo bih sada već velikog prijatelja Kostadina Tančeva iz Makedonije, sa kojim sam u redovnom kontaktu. Zanimljivo je to da je on učenik Miloša Ćirića. Takođe i Branka Gavrića, autora čuvenog omota za ploču Paket aranžman, sa kojim nažalost nisam stigao lično da se upoznam. Ali smo uspeli da razmenimo par poruka, pre nego što nas je iznenadno napustio. Svakako najpoznatiji logotip čiji je autor i dalje nepoznat je JAT.
Kako procenjuješ da je važna arhiva i čuvanje vizuelnog nasleđa, šta nam se sve može reći o društvu / kulturi / identitetu kroz znakove?
Po mom mišljenju, kulturno i industrijsko nasleđe govori o vrednostima koje je društvo tada negovalo. Mislim da su arhive bitne jer pomažu u očuvanju i unapredjenju kulture, kao i standarda svake struke.
Da li misliš da postoji opasnost da se stari logotipi banalizuju ili romantizuju kroz nostalgiju, i kako ti balansiraš između vrednosti dizajna i emocija?
Često se susrećemo sa komercijalizacijom jugonostalgije, a sa tim dolazi i rizik od banalizacije. Upravo zato se i trudim da moj akcenat ne bude toliko na Jugoslaviji kao pojmu, već na samom dizajnu koji je ovaj period oblikovao.
Kako vidiš ulogu zajednice i entuzijasta u ovom projektu, koliko ti znači doprinos publike (ko šalje znakove, informacije)?
Podrška je svakako jedan od glavnih motiva da nastavim sa istraživanjem. Projekat postoji preko 5 godina, tako da se sada već napravila mreža saradnika i entuzijasta u regionu, koji konstantno šalju nova otkrića. Posebno bih spomenuo Antonia Karaču iz Zagreba, prijatelja i saradnika na projektu. Njegov studio Radnja je i izdavač obe yugo.logo knjige, a poslednjih par godina zajedno radimo na svim izložbama u regionu. Veliki doprinos arhivi su takodje dali i Sanja Rotter, Irma Puškarević, Ðordje Icić i Jelena Drobac, koji se bave drugim sjajnim istraživačkim projektima na temu YU dizajna.
Koji je tvoj omiljeni logotip i zašto baš taj?
To je logo BIGZ-a autora Miloša Ćirića, koji je i prvi digitalizovani znak u arhivi. Sam yugo.logo projekat je nastao upravo u toj zgradi, gde sam u tom periodu imao studio.
Foto: Monika Džakić, Nataša Njeganović
