Između filma i sećanja: Vedrana Vukojević o izložbi „Držim te da ne padneš”

Izložba Držim te da ne padneš autorke Vedrane Vukojević nastajala je tokom poslednjih deset godina. Bez jasnog plana i bez namere da jednog dana postane celina. Fotografije su beležile ono između. Trenutke sa margine filmskih setova, putovanja, čekanja, susreta i svakodnevice.

Tek kada su se našle zajedno, počele su da grade intimnu priču o odrastanju, ranjivosti, sećanju i prolaznosti. Negde između fotografije, filma, dokumenta i dnevnika, ova izložba postoji kao prostor ličnog i kolektivnog pamćenja.

Sa Vedranom Vukojević razgovarali smo o procesu nastanka izložbe, fotografijama koje su se godinama spontano gomilale i emocijama koje su ih tek naknadno povezale u jednu celinu.

Izložba je otvorena do 25. juna u Karmir filmskoj laboratoriji u Beogradu, prostoru posvećenom analognoj fotografiji i filmskoj kulturi u centru Beograda.

Da li se sećaš prvog trenutka kad si uzela fotoaparat u ruke?

Imam analogni selfi sa tatom kad sam imala sedam godina i sećam se tog dana i trenutka kada smo ga napravili. Često se pitam da li pamtimo takve uspomene zbog fotografija koje ih čuvaju ili zato što emocija nadživi samu fotografiju.

Kada bi ovih deset godina stalo u jednu rečenicu, kako bi glasila?

Citirala bih

I half closed my eyes and imagined this was the spot where everything I’d ever lost since my childhood had washed up, and I was now standing here in front of it, and if I waited long enough, a tiny figure would appear on the horizon across the field and gradually get larger until I’d see it was Tommy, and he’d wave, and maybe even call.

Kazuo Ishiguro, Never Let Me Go

Kako biraš radove koji predstavljaju deset godina jednog života?

Birala sam ih intuitivno, uz pomoć i art direkciju scenografkinje Mine Lazaravić. Ideja je nastala nakon izložbe mojih drugarica u Karmiru u januaru, tada mi je sinulo da prostor obojim u plavo i oko crvenog stola postavim fotografije. Zahvalna sam Vladimiru što mi je dao slobodu da tu ideju iznesem do kraja, kao i Mini koja je bila uz mene tokom celog procesa, od odabira ramova i nijanse plave do rasporeda fotografija u  prostoru.

Koji rad sa izložbe ti je najličniji?

Teško je odabrati jer svaka fotografija u sebi nosi kapsulu sećanja na osećanja koja su pulsirala u trenutku njenog nastanka. Možda bih izdvojila fotografiju koju sam odabrala za poster. Na njoj su Vukadin i Kristina u kolekciji dizajnera Nika Markovića. Nastala je na dan kada sam saznala da sam izgubila dugogodišnju prijateljicu. Sećam se samo zujanja u ušima i kako sam fotografisala dok su mi suze mutile oči.

Marija, nedostaješ

Da li ova prodajna izložba za tebe označava kraj jednog poglavlja ili početak novog?

Hvala ti za ovo pitanje, dosta se povezuje sa misaonim tokom u kojem trenutno plivam. Većina fotografija nastala je u mojim dvadesetim i trebalo mi je da uđem u tridesete da bih ih stvarno sagledala i skupila hrabrost da ih uramim bez teškog samokritičnog preispitivanja kojim su dvadesete bile obojene.

Tako da je ova izložba i kraj i početak – promena u načinu na koji pristupam sebi, a samim tim i svom radu.

Šta je najlepša stvar koju te je fotografija naučila o ljudima?

Najviše volim kada neko pogleda fotografije koje sam napravila i kaže To sam ja, nikada nisam imao/imala fotografije koje me tako jasno opisuju. Mislim da me je fotografija naučila koliko je važno biti zaista viđen. Jedna od najlepših stvari među ljudima je upravo taj trenutak prepoznavanja, kada se neko prepozna u načinu na koji ga ti vidiš.

Da možeš da pošalješ jednu fotografiju sebi iz budućnosti, šta bi volela da se na njoj nalazi?

Na okruglom stolu puno ostarelih, pegavih šaka mojih prijateljica i prijatelja, okićenih velikim, teškim prstenjem i nakitom. Jarko namazane, izborane usne velikih osmeha, nekima je olovka za usta skrenula sa puta. Neke nose jarki lak za nokte, ali se i dalje vidimo, čujemo i doterujemo, za sebe i za druge. Nismo postali nevidljivi, a deca se jave jednom u dva meseca, kad se sete.

Kad se svetla ugase nakon poslednjeg dana izložbe, šta bi volela da ostane?

Motivacija, ljubav, hrabrost i istrajnost.

Foto: Tatjana Sedlaček