Umetnik u kadru: Teodor Kopicl

Čini mi se da je sloboda danas mnogo vidljivija. Ne nužno zato što je ranije nije bilo, već zato što se nova generacija mnogo manje ustručava da je pokaže. To se možda najviše vidi upravo u izlascima, u tome kako se oblače, kako se šminkaju, sa kim izlaze, kako istražuju svoju seksualnost i koliko različitih verzija sebe sebi dopuštaju da budu. Autfiti su slobodniji, šminka je deo igre, seksualnost se otvorenije istražuje, a potreba da se uklopiš u jednu određenu sliku o tome kako bi trebalo da izgledaš ili da se ponašaš deluje sve manje važna.

Naravno, svaka generacija misli da je njeno odrastanje bilo najbolje i da su njeni izlasci bili najbolji. Ipak, kada danas posmatram ovu generaciju, imam utisak da je nešto drugačije. Kao da postoji veća spremnost da se proba, istraži, promeni, izađe iz očekivanog. I možda je baš ta sloboda ono što najviše definiše njihov svet.

Teodor Kopicl je jedan od onih koji taj svet ne posmatra sa strane. On mu pripada. Isti ljudi, isti događaji, klubovi, festivali, stanovi i nezavisni prostori deo su i njegove svakodnevice.

Njegov projekat Raw Youth tako nije pokušaj da objasni novu generaciju nekome ko je ne poznaje, već njen lični, vizuelni trag – način da sačuva ono što se događa dok se događa.

Počeo je sasvim spontano, noseći mali analogni aparat sa sobom i fotografišući svoju svakodnevicu. Danas kroz njegove fotografije možemo da zavirimo u jednu scenu koja se stalno menja – lica koja se pojavljuju, prostori koji dolaze i odlaze, muziku, druženja, noći koje se pamte i one koje možda neće, ali će ostati na filmu.

I možda je upravo zato Teodor zanimljiv kao njen hroničar. On ne pokušava da napravi umetnost od generacije kojoj pripada. On je jednostavno beleži. A nama, koji je posmatramo sa malo veće distance, kroz njegove fotografije daje priliku da vidimo kako izgleda taj svet danas – koliko je slobodan, raznolik, nepredvidiv i živ.

Sa Teodorom smo razgovarali o novim generacijama, promenama beogradske scene, poverenju koje postoji između fotografa i ljudi koje fotografiše, ali i o tome šta znači biti istovremeno deo jednog sveta i njegov hroničar.

Da li je Raw Youth u početku uopšte zamišljen kao umetnički projekat ili je prvo bio lični arhiv?

Počeo je kao lični arhiv pošto sam svakodnevno nosio idiota (mali analogni aparat) sa sobom i beležio svoju svakodnevnicu. Kasnije kada sam krenuo da se bavim više fotografijom i upoznao druge dokumentarne fotografe shvatio sam da mogu nešto da napravim od toga. Mada još uvek ja sve to beležim za sebe, u trenutku nemam neki osećaj kao da pravim umetnost.

Šta znači fotografisati generaciju kojoj i sam pripadaš?

Drago mi je da beležim nešto čega sam i sam deo, ne samo kao generacije već svih podgrupa i supkultura.

Da li misliš da bi iste fotografije nastale kada bi iza kamere stajao neko ko nije deo te scene?

Mislim da je lakše ljudima da se opuste sa nekim koga znaju i koga vidjaju na istim dogadjajima, druzenjima itd.

Koliko je za tvoje fotografije važno poverenje između tebe i ljudi koje fotografišeš?

Pa važno je da mi veruju da neću nekog prikazati u svetlu u kojem neće da budu vidjeni. Da ne dovodim nekoga u neprijatne situacije ili da se osećaju kao da moraju da se kriju. Mislim da na taj način može nešto istinski da se dokumentuje.

Zašto ti je bilo važno da ostaviš blic, zamućenje, loš kadar i sve ono što se u „sređenoj“ fotografiji obično uklanja?

Mislim da stvari ostaju više autentične tako i bolje prenose atmosferu. Ova izložba je prva koju radim skroz analogno bez ikakvog doradjivanja. Sve fotografije su napravljene pomoću filma i sav video je zabelezen preko VHS kamere.

Kada fotografišeš noćni život, da li više pokušavaš da sačuvaš atmosferu ili konkretne ljude?

Beležim sve, mislim da jedno ide sa drugim. Doduše baš volim da beležim zanimljive i nesvakidašnje face, mislim da one same prenose atmosferu dovoljno dobro.

Da li Raw Youth vidiš kao dokument jednog trenutka beogradske scene ili kao projekat koji može da traje godinama?

Cilj je da traje godinama, za sad je deo par trenutaka pa ćemo videti koliko ću ostati Raw i Youthful.

Šta fotografija može da sačuva, a šta joj zauvek izmiče?

Beleži ljude, atmosferu, alkohol i sredstva ali nikad ne može da zabeleži istinski osećaj koji se oseti kad si tu.

Da li osećaš da se scena koju fotografišeš već promenila od prve izložbe 2025. do danas?

Ne znam da li se scena promenila ili sam ja ali dosta prostora je ulazilo i izlazilo iz rotacije, isto kao i dosta novih faca, muzike, umetnika. Energija je ista ali atmosfera se u Beogradu konstantno menja.

Šta će ostati od ove generacije kada nestanu klubovi, festivali i prostori u kojima se ona trenutno okuplja?

Ostaće ljudi koji čine te prostore i napraviće nove, već je scena prolazila kroz dosta promena i opstala je. Svi smo ovde bubašvabe, adaptiraćemo se.

Foto: Teodor Kopicl