Umetnik u kadru: Nemanja Podraščić

U vremenu u kojem društvene mreže oblikuju stvarnost kroz filtere i savršeno režirane kadrove, Nemanja Podraščić, na Instagramu prepoznatljiv kao Dokumentovano, posmatra svet drugačijim očima. Njegov objektiv hvata ono što drugi prođu, ono što se dogodi usput, spontano, nenametljivo.

Nemanjin rad nije samo beleženje trenutka, već potraga za smislenom pričom. On traži skriveno pre nego očigledno, reakciju pre poze, istinu pre estetike. Zato su njegovi kadrovi često snažniji kada se pogledaju sa distance. Kratki, sirovi, neposredni, ali puni detalja koji dolaze do izražaja tek kada zastanemo.

U razgovoru sa njim, otvaramo temu granica privatnosti, voajerizma, učestvovanja i empatije, jer umetnost koja dokumentuje život zahteva mnogo više od prisutnosti. Ona traži hrabrost da se bude deo priče.

Kada si prvi put osetio da ti pogled na svet prirodno ide kroz objektiv?

Nije postojao neki jedinstven trenutak kada se to desilo, krenulo je spontano, relativno kasno, tokom studiranja. Vizuelna umetnost me je oduvek privlačila, pa su fotografija i video došli nekako prirodno. Prvo sam krenuo samo sa fotografijom, da bih u zadnje dve godine počeo da eksperimentišem i sa videima.

Dolaziš iz antropologije. Kako se to prepliće sa onim što radiš u vizuelnoj umetnosti?

Povezano je direktno. Teme koje obradjujem oduvek su me zanimale, ali na studijama antropologije sam naučio kako da im detaljnije pristupim, kako da ih sa odredjene distance što bolje sagledam, kao i kako da prepoznam ključne momente u toku nekog dogadjaja. S druge strane, ostavljam prostora za umetničko izražavanje koje nije opterećeno humanističkim teorijama.

Nije mi bitno egzaktno izražavanje koliko simboličko i metaforičko; priča mi je bitnija nego realnost, skriveno mi je bitnije od očiglednog.

Šta te u svakodnevnom životu najviše inspiriše da pritisneš okidač?

Nešto što deluje analogno u previše digitalizovanom svetu, nešto što iskače iz rutine, što odudara, što privlači pažnju ili prolazi neopaženo. Obični ljudi u svakodnevnim situacijama, bačeni u svet u kojem pronalaze sopstveni smisao i besmisao.

Reels format te je proslavio. Šta ti taj pokret, taj živi kadar, dozvoljava da ispričaš što fotografija ne može?

Video ti daje mogućnost da ispričaš priču na drugačiji način nego što to možeš kroz fotke. Video traje, uvlači te u svoj svet i poentu pronalaziš tek kada ga odgledaš u celosti. Tu je i segment iznenadjenja, nešto neočekivano može da se desi, i kada zabeležiš celu sekvencu poenta biva potpunija u odnosu na jednu fotografiju tog dogadjaja.

Video često deluje neposrednije, pogotovo kada se snima telefonom što je specifično za moje reel-ove, to su svakodnevne scene koje svi vidjamo, ali koje deluju još realnije življe tek kad se vide sa distance, na ekranu.

Beograd u kom radiš često je tvoj glavni lik. Šta ti je u njemu najfotogeničnije?

Nemam neku odredjenu stvar koju bih mogao da izdvojim, dovoljno je da prošetaš kroz par ulica i provozaš se nekoliko stanica i naći ćeš nešto zanimljivo za fotkanje. Stariju gospodju u bundi kako samouvereno korača kroz grad koji više ne liči na onaj u kojem je provela život, klince kako rade zgibove u tramvaju, zalutalu rodu na Kalemegdanu…

Kako povlačiš granicu između tuđe privatnosti i dokumentovanja stvarnosti?

Granice privatnosti su se pomerile otkad svet više nije globalno selo nego globalna soba. Bitnije od privatnosti je da prepoznaš da li je nešto za fotografiju ili ne. A mnogo toga nije. Ako je neko u nevolji, ako je socijalno ugrožen, ako ima neki intiman trenutak koji se tiče samo njegovog/njenog života, neku situaciju koja ga/ju je, eto, opet zadesila, ili na kraju krajeva samo ima loš dan, izbegavam takve stvari da beležim jer prosto nije sve za snimanje. Fotografija ili video koji imaju za cilj da prikažu neku smislenu ili zanimljivu radnju su opravdani u skoro svakoj situaciji, ali puko snimanje radi snimanja prelazi u voajerizam i nevaspitanje.

Privatnost kao takvu smo odavno izgubili, ali za ljudskost se i dalje borimo.

Šta je poslednja stvar koja te je naterala da izvučeš telefon u sekundi, bez razmišljanja, jer si znao da će taj trenutak nestati?

Poslednja stvar bila je random tuča na koju sam naišao u Novom Sadu, i to na dan žalosti. Primetio sam svađu i naravno prišao bliže da snimim ako se nešto desi. Nije dovoljno samo fotkati/snimiti u trenutku. Moraš predosetiti da nešto može da se desi i biti spreman da reaguješ.

Tuča kao tuča, više komična nego ozbiljna. Kako drugačije može da bude kad se ljudi svadjaju na novosadskom. Pijani ljudi još uvek maskirani posle Noći veštica nabadaju se ispred crkve. Vuku se za kosu, poskakuju, pljuju, zagrljeni u klinču razbijaju staklo na crkvenoj ogradi. Sve dok nije uleteo slučajni prolaznik da ih razdvaja.

Ovaj što je dobio batine nastavio je da dobacuje svom krvniku. Dok je ovaj pobedonosno odšetao sa devojkom dalje. Ostadosmo samo ja i uzrujani prolaznik-rastavljač koji je odjednom popričao na mađarskom sa nekom devojkom koja je sedela sa strane. Pritom maskirana u sobnu lampu sa sve abažurom na glavi. Pa mi je kroz priču rekao da je to njegova učenica i da je on profesor etike. Zatim je profa usred priče ugledao policijski auto na semaforu, njegove nade odjednom su se rasplamsale ugledavši čuvare javnog reda i mira, pa ko veli da ih obavesti, da im objasni nemilu scenu – kako to etika i nalaže, ali oni nisu imali vremena da saslušaju, na pola profine priče zatvoriše prozor, dadoše gas i nestaše u pomrčini.

Imaš sposobnost da uhvatiš ljude onakvima kakvi jesu, i kad to ne znaju. Da li se osećaš više kao svedok ili kao tihi saučesnik svakodnevice?

Da bi stvari koje snimaš imale neku vrednost, moraš biti i svedok i učesnik. Ako si samo svedok, snimanje postaje puko beleženje bez ulaženja u suštinu priče, materijal koji może biti vizuelno perfektan ali koji nema težinu. Da bi dobio ono što vredi moraš biti spreman da daš deo sebe.

Foto : Nemanja Podraščić