Umetnik u kadru: Mihailo Kalabić

Vizuelni svet Mihaila Kalabića deluje istovremeno poznato i uznemirujuće, kao sećanje koje je blago izmaklo kontroli. Njegovi radovi balansiraju između analognih tehnika štampe, digitalnih intervencija i atmosfere koja više pripada snu nego stvarnosti. Upravo taj pokvareni momenat, kako ga sam opisuje, učinio ga je prepoznatljivim na međunarodnoj sceni, gde danas sarađuje sa imenima poput The Weeknd-a, ali i ostaje duboko povezan sa autorskim izrazom koji ne pokušava da se dopadne.

U razgovoru sa Mihailom Kalabićem pričamo o granicama vizuelnog jezika, radu na velikim muzičkim projektima, odnosu prema domaćoj sceni i izazovima savremenog dizajna u vremenu hiperprodukcije slika. Iskreno, bez velikih narativa i sa dozom suptilnog humora, on govori o potvrdi, sumnji, zamoru i potrebi da se sopstveni izraz stalno preispituje, čak i kada deluje da je već pronađen.

Kako bi opisao svoj vizuelni jezik nekome ko ga tek otkriva?

Kao nelogičan miks analognih tehnika štampe iz osamdesetih i savremenih tehnologija. Moj doživljaj je da stil deluje kao nešto što je svima već poznato, ali nešto nije u redu, kao pokvareno sećanje pod temperaturom.

Koji projekat ti je najviše pomerio granice onoga što možeš?

Imam osećaj da u poslednje vreme svakim projektom dodatno komplikujem svoj stil i da je svaki sledeći sve teži. Ako bih morao da izdvojim jedan, možda bi to bio projekat za The Weeknd x Fortnite, dizajn za merch, gde sam radio sa realnim likom, enterijerima i kostimima. To mi ne dolazi lako, bolje plivam u apstraktnijim formama.

 Šta bi voleo da publika zna o tebi, a nikad se ne vidi u tvojim radovima?

Da nisam toliko mračan koliko moji radovi umeju da izgledaju. Više sam onako, umereno mračan.

Kako je došlo do toga da radiš merch za The Weeknd-ovu After Hours turneju?

Nema neke velike priče, ekipa iz XO label-a je videla moje radove online, ne znam ni ja tačno kako, i kontaktirali su me preko Instagrama. To je otprilike standardni način na koji me klijenti nalaze.

Da li je rad na tako velikom projektu promenio način na koji vidiš svoj rad?

Hmm, i jeste i nije. Više mi je došao kao neki vid konfirmacije da nešto ispravno radim i da treba da ostanem na istom koloseku.

Kako je nastao poster za novi KOIKOI album?

Neke od članova KOIKOI-a znam još pre nastanka benda i dragi su mi, pa sam od početka bio izmedju ostalih uključen u njihov vizuelni jezik. Cover se kuvao prilično dugo, ispratio sam ceo proces nastanka pesama, od grubih demo snimaka i proba, do poliranja mastera i druženja u studiju. Bilo je dovoljno vremena da se oseti vibra benda i prenese zajednička vizija.

Da li radiš drugačije kada znaš da je projekat za domaću scenu?

Mislim da nema posebne razlike u pristupu. Iskreno, malo i radim za domaću scenu, ali sam rad nikad ne prilagođavam tržištu, osim ako se baš izričito traži.

Da li postoji motiv kojem se stalno vraćaš?

Postoje određeni elementi i objekti koji se nameću kroz razne radove, ali mislim da je konzistentnija atmosfera nego konkretan motiv.

Kako se menja tvoja estetika iz godine u godinu?

Imam osećaj da mi se stil komplikuje, da su radovi detaljniji i da sve više liče na scene, a manje na čiste grafičke kompozicije. Ne mislim da je to uvek praktično dobro, ali pratim taj prirodni tok. Možda je vreme i za neki reset u budućnosti, jer sve više cenim minimalnije forme i pristupe.

Šta smatraš najvećim izazovom u dizajnu danas, posebno u eri preterane produkcije digitalnih vizuala?

Uf mislim da je igra danas mnogo teža nego pre pet ili deset godina i da sve postaje izazov. Od prevelike saturacije umetnika i dizajnera, preko ogromne količine AI mediokritetskih radova, do ekonomskog stanja industrije. Glavni izazov je i dalje isti kao uvek, a to je pronaći autentičan vizuelni jezik i isplivati u moru punom đubreta. Kada se to i dostigne, pojave se novi izazovi, kao što su održavanje sopstvenog izraza da ga tržište ne deformiše, borba za vidljivost online i, na kraju dana, sama egzistencija. Biti i umetnik, i menadžer, i biznismen, i producent, i kuvar kafe u isto vreme poprilićno iscrpljuje.

Foto: Mihailo Kalabić