Ime Mafiamashi zvuči kao alter ego. Ko je ona, a ko je Maša kada se kamera ugasi?
Hm, dobro pitanje. Rekla bih da je Mafiamashi ta tvrda, sirova kora, dok je Maša ona nežna i mekana sredina. Mafiamashi je džukac, a Maša je mala maza, haha.
Možda ljudi to ne bi rekli, ali ja zapravo jesam veoma nežna i osetljiva osoba. Mislim da je ta tvrda kora zapravo vrsta zaštite koja se godinama formirala.
Koliko ti je bilo važno da izgradiš identitet koji je odvojen od privatnog života?
Iskreno, ja nemam neki veliki problem sa tim da podelim sa ljudima svoju privatnost. Takođe imam teoriju da, što sam ja otvorenija, to sam manje ranjiva.
Ali najlepši momenti su u suštini uvek ti koje ne deliš sa javnošću, koje ne uslikaš, pošto prosto ne možeš da zadržiš taj osećaj momenta. Pogotovo kada jednostavno zaboraviš da postoji taj kosmos deljenja sa javnošću, zato što si toliko u trenutku.
Mislim da je isto interesantna pojava današnjice to što ljudi tripuju da znaju ljude, na primer sa društvenih mreža, pošto održavamo neku iluziju realnosti na mrežama, a u suštini nikad nećemo tačno znati šta se dešava u privatnosti.
Generalno, sve više i više me ne zanimaju društvene mreže. Naravno da ih koristim, ali sam prestala da im dajem tu vrednost u svojoj glavi. Smorilo je, da budem iskrena!
Tvoj rad balansira između editorial i dokumentarne fotografije. Gde se osećaš autentičnije?
Baš negde u sredini. Čista dokumentarna fotografija (iako često i slikam dokumentarno) nekad mi je suviše plakativna. Meni najveću satisfakciju daje kada nastane neki zajednički momenat između mene i subjekta.
Taj trenutak kada iz dokumentarnog momenta nastane neka vrsta kolaboracije. Kada ti osoba dozvoli da je slikaš iz svoje tačke gledišta. Tu nastaje najautentičniji momenat, iako je zapravo u pitanju inscenacija.
U tvom radu postoji fascinacija sirovim, nesavršenim momentima. Šta za tebe znači lepota danas?
Haha, da! Ja sam malo anti-perfekcionista. To sam nekako i naučila kroz analognu fotografiju, koja je uvek pomalo iznenađenje. Otprilike znam kako će nešto da izgleda, ali na kraju uvek bude drugačije nego što sam očekivala. I to obožavam, čak i kada se nekad razočaram.
Ali da se vratim na lepotu. Nekako bih to sažela u rečenicu: the beauty is in the ugly. Meni je sve interesantno i lepo što nije po normi lepog. Iskreno, mislim da to ima puno veze s tim što sam delom odrasla u Beogradu, on je savršen primer te neke prelepe ružnoće.
Sigurno bi me sada neki ljudi kritikovali, u fazonu: Gle, ova živi u Austriji i Nemačkoj, tamo je sve perfektno, a žali se. Ne žalim se, samo volim kada postoji neka caka, kada nije sve skockano. Upravo tada nastaju priče, humor i dobre fotke.
Šta misliš da raw estetika govori o našoj potrebi za autentičnošću?
Raw estetika je iz tog razloga bitna, posebno danas kada sve više devojaka i žena pokušava da se perfekcioniše, pa na kraju sve izgledaju kao Instagram filteri. Grade se zgrade koje nemaju dušu, sve više i više zavisimo od tehnologije, a sve manje od čoveka i ljudskog rada.
To nije samo estetika koja je bitna, to ide dublje od površine. To je mesto gde se oseća istorija, gde se vidi karakter nečega, bilo da je u pitanju osoba, zgrada ili bilo šta drugo.
Hoću da idem u restoran neke porodice koja ga vodi već godinama, gde baba kuva, a sin konobariše, a ne u lanac restorana gde sve izgleda izglancano. Daj mi facu osobe u kojoj vidiš neku priču, neku prošlost, a ne lutku. I tako dalje.
Da li je današnja vizuelna kultura previše ispolirana?
Možda ne bih rekla ispolirana, ali sve je nekako previše bez ljubavi. Sve mora brzo da se producira, a najbitnije je da je neka nebitna influenserka koja ništa nije doprinela ovom svetu, osim istog sadržaja po milioniti put. Postalo je jako retko da ljudi zaista promisle neke fenomenalne koncepte, sa svežom idejom i humorom, možda čak i političkim stejtmentom. Ajde malo originalnosti, malo provokacije, malo emocije.
Imam i dobar primer. Imala sam skoro zanimljiv razgovor sa poznanikom koji je takođe fotograf. Rekao mi je da njegove fotografije nisu dovoljno zanimljive za algoritam, da mu niko ne lajkuje fotke i da je baš frustriran, pa razmišlja da krene da slika više portreta jer to bolje prolazi. I mnogo mi je tužno što meri svoj talenat po tome, jer su nam društvene mreže postale neka smernica za to šta je dobro, a šta nije. Pri tom, zaboravljamo da algoritam više uopšte nije objektivan, već da je sve postalo neki mehanizam.
Zato mogu da zamislim da jako, jako mnogo kreativnih ljudi ne stvara iz dubine svoje glave, već da podsvesno sve što vidimo utiče na naše radove. E, ovo sada funkcioniše, pa ću i ja u tom fazonu da radim. I tako nastaje neka neautentična, ispeglana kultura i estetika, snažno oblikovana tim nekim kapitalističkim nagonom.
