Umetnik u kadru: Kristina Simić

U svetu preplavljenom brzim slikama i instant sadržajima, vizuelna umetnost koja zaista zadržava dah danas je vrednija nego ikad. Upravo u toj tišini između trenutaka i svesti o vremenu leži rad Kristine Simić. Umetnice čiji radovi ne govore glasno, ali govore duboko. Kristina ne stvara da bi impresionirala, već da bi zabeležila. Ne crta da bi izrazila osećanje, već da bi sačuvala ono što bi inače moglo nestati. Svetlost koja se polako gubi, boju koja se ne primećuje, ritam svakodnevnih fragmenata koji bivstvuju negde između običnog i neobjašnjivog.

Razgovarali smo sa Kristinom o tome šta ju je navelo da se posveti vizuelnoj umetnosti, ko su joj bili prvi uzori i kako svakodnevica utiče na motiv koji bira.

Šta je bio povod da počneš da se baviš vizuelnom umetnošću?

Uvek mi je bilo prirodno da beležim stvari, da vizuelno sačuvam kako nešto izgleda ili kakav osećaj ostavlja. S vremenom se to samo razvilo u naviku i način razmišljanja.

 Imaš li neke umetnike (ili pokrete / vizuelne stilove) koji su te posebno inspirisali dok si razvijala svoj stil?

Osoba koja je najviše uticala na moj stil, i u smislu inspiracije i senzibiliteta, bio je moj nastavnik likovnog Boban Filipović. Sećam se da mi je čas likovnog svakog petka bio smisao života i da sam mu se iskreno radovala. Inspirisao me je svojim pristupom umetnosti, naučio me da osluškujem sebe, da razvijam svoj senzibilitet i da negujem ono što mi je blisko. Pokazao mi je da umetnost ne leži nužno u tehnici, već u osećaju, u načinu na koji posmatramo svet.

Taj dečiji pristup, iskren, jednostavan i nenametljiv, ostao mi je kao nešto čemu se i danas divim i što me podseća koliko je važno zadržati tu jednostavnost u stvaranju. Kasnije su me inspirisali različiti umetnici, ali i mnogi ljudi koji žive autentično i iskreno prema sebi. Verujem da je upravo to najvažnije za razvoj ličnog stila – ostati otvoren, radoznao i u kontaktu sa sobom, posmatrajući svet oko sebe otvorenog srca i uma.

Koliko utiču tvoje lične emocije, svakodnevica, okruženje na ono što crtaš/fotografišeš? Da li biraš motive prema osećaju ili prema estetskoj strukturi?

Ne biram motive prema emocijama. Više reagujem na forme, boje, svetlo, teksture. Možda se kasnije vidi neki emotivni trag, ali ne polazim od toga. Uglavnom radim iz potrebe da zabeležim, a ne da izrazim raspoloženje.

Da li umetnost kroz boje, fotografiju, crtež za tebe predstavlja način introspekcije, bekstva, dokumentovanja ili nešto sasvim drugo?

Najbliže dokumentovanju, ali ne u klasičnom smislu. To je moj način da pratim vreme, kako se nešto menja, nestaje ili ponavlja. Vizuelni dnevnik, ali bez potrebe da sve objašnjavam.

Kada praviš paletu-moodboard da li imaš unapred neku ideju ili temu (raspoloženje, godišnje doba, motiv), ili biraš boje i fotografije spontano, pod uticajem trenutnog osećaja?

Obično krenem spontano. Uglavnom se kasnije pokaže da postoji neka nit, ali ne planiram je unapred. Volim kad se boje i motivi sami povežu.

Koju boju trenutno živiš?

Plavu. Uvek se nekako provuče, i kad ne razmišljam o tome.

Često beležiš fragmente svakodnevice. Šta te najviše privuče nekom kadru?

Privuče me momenat koji deluje običan, ali ima nešto neobjašnjivo u sebi. Kad nešto izgleda kao slučajnost, a zapravo ima neki ritam ili odnos koji mi prija.

Kako razlikuješ trenutke koji zaslužuju da postanu deo neke serije od onih koje zadržiš samo za sebe?

Ono što zadržim za sebe je obično ličnije – ljudi koji su mi bliski, porodične stvari. To mi je važno, ali ne osećam potrebu da bude javno.

Foto: Kristina Simić