U svetu savremene umetnosti, gde se granice između digitalnog i fizičkog, stvarnog i imaginarnog sve više brišu, pojavljuju se glasovi koji ne samo da prate trendove, već ih oblikuju iznutra. Klara Rusan je upravo jedan od tih glasova. Poigravajući se svetlom, materijalima i prostorom, ona gradi vizuelne narative koji privlače pažnju i postavljaju pitanja: šta je granica između prisutnog i prisustvovanog, između umetnika i posmatrača?
Poželela sam da započnem rubriku Umetnik u kadru upravo sa Klarom Rusan, poznatijom kao Klarxy. Zašto baš ona? Zato što njeni radovi imaju tu retku sposobnost da uhvate mikro-stanja koja svi živimo, ali ne znamo da verbalizujemo. Ona to pretvara u sliku.
U njenom vizuelnom svetu svakodnevna osećanja – nelagode, tiha radost, čekanje, preosetljivost, odsustvo, hiper-fokus, postaju materijal. Kod nje emocija nije apstraktna kategorija, nego konkretan, živi fenomen. Klarxy uspeva da uhvati trenutak pre nego što ga um racionalizuje. Ona beleži osećaj, ne objašnjenje.
Njeni radovi su dnevnik unutrašnjosti. Pun sitnih naglih misli, prelomnih senki i finih pomeranja koja niko drugi ne bi primetio da ih ona ne izdvoji. U njima postoji stalno prisustvo pitanja: kako izgleda ono što se dešava ispod kože, ali iznad jezika? Umetnost joj je alat za detekciju tih slojeva.
Tvoj rad deluje kao dnevnik emocija, ali i kao mapa kolektivnih iskustava. Da li stvaraš više iz potrebe da razumeš sebe ili da podeliš kako se oseća cela generacija?
Jako me raduje ako moji radovi ostavljaju utisak dnevnika emocija i mape kolektivnih iskustava. Volela bih da mogu reći da je razlog mog stvaranja i motivacije upravo jedno od ta dva, ali mislim da su te stvari zapravo nuspojave koje dolaze u kasnijim fazama rada.
Pre svega stvaram jer mi je um brbljiv i bez filtera povezan s rukom – pa kroz crteže izgovaram ono što osećam i želim da ostavim iza sebe kao dokument određenog perioda svog života.
Igrom slučaja, ispostavilo se da ono što ja osećam oseća i mnogo drugih ljudi, što zapravo i nije tako čudno, s obzirom na to da su teme kojima se bavim, u većoj ili manjoj meri, nešto kroz šta svi prolazimo u ovim godinama.
Mentalno zdravlje, osećaj prolaznosti i krhkosti, smisao svega, potraga za sopstvenim mestom u svetu… To su univerzalne teme kojima se bave mnogi umetnici, naučnici, istoričari, psiholozi…ljudi.
U tvojim slikama i ilustracijama postoji fina napetost između haosa i kontrole. Kada znaš da je komad gotov i da više ne treba da ga diraš?
Mislim da je gotovo kada više ništa ne može da stane na papir u mom slučaju haha. Kroz ulje na platnu sam shvatila važnost prostora i tišine na platnu ili papiru, pa u tom slučaju komad bude gotov kada sam ispričala priču. To se, naravno, menja od prizora do prizora i od ideje do ideje. Mnogo mojih radova nastaje bez skice, a priče se razvijaju tokom samog procesa izrade. Oduvek preskačem skice, osim ako radim za nekoga kome rad treba „dokazati“, i to je tako zato što sam nestrpljiva i impulsivna — pa kada me uhvati hiperfokus i krenem u stvaranje, radim bez prestanka dok slika ne poprimi svoj konačni oblik. Komad je zapravo gotov ili kada imam rok, ili kada osetim da je sledeći potez baš onaj jedan korak previše koji bi, usuđujem se reći, mogao da uništi ceo rad.
Često koristiš vizuelni jezik koji je i nežan i brutalan istovremeno. Da li misliš da umetnost mora da boli ili da leči?
Uf… Slažem se da postoje krajnosti ali mislim da je uloga umetnosti kod umetnika da vodi, neki put ušuška, neki put potopi ali svakako komunicira sa umetnikom u konstruktivnom smeru za umetnika. Da umetnost treba učiti, pokazati gde umetnik jeste, kako se oseća, šta treba da nauči… Umetnost ne mora ništa ali bi bilo dobro da pomogne i da donese nešto izvan sebe. Ja kroz svoju umetnost sa svakim radom dobijem korak napred u nekom od mnogo smerova i to je za mene dovoljno i glavna poenta.
Da tvoj mozak ima vizuelnu formu, kako bi izgledao?
Rekla bih da moj rad The pool iz serije ADHD – pool of thoughts najbolje i najvernije pokazuje moj mozak u vizuelnoj formi. Veliki olimpijski bazen pun plivačica od kojih svaka predstavlja jednu misao i sve zajedno plivaju haotično u svim smerovima i na sve načine u isto vreme.
U tvojim radovima oseća se humor, ali i umor. Koliko ti ironija pomaže da preživiš ozbiljne teme koje obrađuješ?
Bez ironije ništa nažalost haha. Moj mehanizam suočavanja je humor i često se njime branim od bolesti, smrti i teških situacija. Osim kao odbranu, koristim ga i kao napad. Jedan deo toga leži u mom nezdravom nošenju sa stvarima, odnosno izbegavanju ozbiljnosti tema, ali drugi deo je kao neka vrsta prevođenja. Humor koristim kao alat za transformaciju perspektive. Svoje i tuđe. Treba plakati, vikati, reći i ponekad naizgled dići ruke, ali po mom mišljenju, u bilo kojoj od tih situacija dobro je napraviti pauzu uz smeh, čisto da nam se svima baterije malo napune i da ne zaglibimo u fatalizam tamo gde ne treba. Da se razumemo, ja imam izuzetno privilegovan i lep život, tako da možda taj humor s druge strane ima veze i s lakoćom postojanja. Ne vidim kako ikome od smeha može biti loše ako je iskren i dobronameran i time se vodim kroz sve.
Da li postoji emocija ili iskustvo koje još uvek nisi uspela da pretočiš u sliku, iako dugo pokušavaš?
Kratko i jasno, ne postoji. Mislim da se još nisam ni suočila sa nekim teškim emocijama. Ko nije ni pokušao, nije ni zapao haha. Nadam se da ni neću morati neko vreme. A i ove teže emocije s kojima sam se bavila obrađivala sam tek nakon što sam ih već prošla ili sam na njima radila posle nekog već odrađenog najtežeg procesa, pa je išlo. Postoji i taj momenat da kod prikazivanja emocija u slici nema tačnog i pogrešnog i uvek je prisutan element subjektivnosti. Nekome neki moj crtež može biti savršeno pretočen trenutak ili emocija nečega što oni osećaju, a meni ne znači ništa i obrnuto.
Tvoja paleta je ponekad infantilna, ponekad melanholična. Da li boje biraš instinktivno ili planski, kao deo narativa?
Izuzetno instinktivno biram paletu. I inače kažem da imam više sreće nego pameti i mislim da imam više intuicije nego znanja. Ide me. A kad me ne ide onda se vraćam to the basics, na linije i crno i belo.
Kako izgleda tvoj proces stvaranja? Više kao kontrolisan eksperiment ili impulsivan haos?
Impulzivni haos je bolji opis mog procesa stvaranja. Sedim mirno i proces spolja ne deluje šizofreno ili nekontrolisano, ali se u glavi mozak pregreva i na papiru se dešavaju izljevi svega i svačega. Da se ne ponavljam, stvarno, jednom kad sednem i krene me, ne ustajem dok nije gotovo. Lako se zaljubljujem, kako u ljude, tako i u svoje vizije koje u tom trenutku stvaram.
Ako bi tvoji likovi mogli da govore, šta misliš da bi rekli o tebi?
Jao meni hahaha, s razlogom su dvodimenzionalni i zarobljeni na papiru. Ne bih ni želela da znam šta misle. Pretpostavljam da bi većina njih rekla nešto slično onome što sam ja govorila roditeljima u pubertetu u naletu besa Nisam tražila da se rodim! Zašto moram da prolazim kroz ovaj život!? haha
Koji osećaj želiš da posetilac ponese sa tvoje sledeće izložbe?
Osećaj radosti, lakoće i nove energije. Što je jako mnogo tražiti, pogotovo zato što moje izložbe nisu duhovno nabijeni retreat, ali mislim da takve velike stvari leže upravo u tim malim forama, pričama i porukama koje ja sakrivam poput uskršnjih jaja u slikama, a direktno nudim u tekstovima koji ih prate.
Foto: Jelena Janković, Klara Rusov
