Kako je nastao profil @elpistolero__ i koliko je taj pseudonim deo tvog umetničkog identiteta?
Zanimljivo je da je kod mene sve krenulo obrnutim redosledom. Prvo je došlo ime elpistolero. Pseudonim nije nastao iz plana niti iz potrebe da se svesno izgradi identitet. Više kao osećaj, da ta reč ima težinu, ritam i energiju koja mi odgovara.
U tom trenutku nije imao nikakve veze sa fotografijom. Inspiracija je došla iz jedne scene u španskom filmu, ali mi je zapravo ostao taj zvuk koji se prirodno zalepio za mene.
Tek kasnije su počeli da dolaze fotografija i video, spontano, iz potrebe da zabeležim trenutke koji su mi bili važni. I negde usput, bez forsiranja, sve se povezalo, kao da je ime čekalo sadržaj, a sadržaj ime.
Danas je taj pseudonim nerazdvojiv deo mog identiteta, ali ga i dalje ne doživljavam kao masku ili alter ego, već kao produžetak onoga što jesam, jednostavan, direktan znak pod kojim se moj rad prepoznaje.
Tvoje fotografije i video snimci imaju snažan atmosferični potpis, šta je za tebe važnije, kadar ili osećaj koji on nosi?
To pitanje deluje kao izbor, ali u suštini govori o odnosu, između onoga što vidimo i onoga što osećamo dok gledamo. Kadar je struktura. On daje formu, postavlja granice i odlučuje šta ulazi u prostor slike, a šta ostaje van nje. Bez njega nema jasnoće.
Ali sama jasnoća nije dovoljna.
Možeš imati savršen kadar, a da u njemu nema ničega što bi te zadržalo. Osećaj postoji i pre i posle kadra, nešto što ne možeš u potpunosti da kontrolišeš, ali možeš da prepoznaš kada se pojavi.
Za mene je osećaj uvek važniji, jer on daje razlog kadru da postoji. Bez njega, kadar je samo odluka. Sa njim, postaje dokaz da se nešto zaista dogodilo. Ipak, ono čemu težim nije izbor između ta dva, već trenutak u kojem se poklope, kada forma ne guši osećaj, i kada osećaj ne razbija formu.
Šta te najviše inspiriše u urbanom okruženju koje fotografišeš i snimaš?
Grad je mesto gde se čovek najviše približi drugima i najviše udalji od sebe. U toj kontradikciji nalazi se njegova istina. Ne inspirišu me zgrade, ulice ili arhitektura kao takva, već tragovi prisustva koji u njima ostaju.
Način na koji neko zastane bez očiglednog razloga, pogled koji ne traži susret, ruka koja nesvesno dodiruje zid dok prolazi.
To su sitnice koje ne pretenduju na značaj, ali upravo zato nose najviše smisla. U urbanom prostoru čovek postaje prolazan čak i sebi, izgubljen između žurbe, semafora i sopstvenih misli. I možda je baš zato svaki trenutak vredan pažnje, jer je već na ivici nestajanja.
Inspiriše me ta prolaznost. Ta činjenica da se sve dešava jednom i nikada više na isti način. Grad za mene nije zbir objekata, već tok neuhvatljivih stanja. A ono što pokušavam da zabeležim jeste upravo to. Trenutak u kojem se čovek, makar na kratko, više ne skriva.
Koliko je Instagram uticao na način na koji razmišljaš o fotografiji?
U početku nisam razmišljao o Instagramu kao o platformi. Više kao mesto gde mogu da ostavim trag bez previše objašnjavanja. Bio je to ventil, prostor u koji sam mogao da izbacim sve što se nagomilava: slike, misli, osećaje koji nisu imali gde da odu. Vremenom sam shvatio da taj prostor lako može da te proguta ako mu se prilagodiš. Instagram je brz. A ja pokušavam da budem spor.
Lako može da te povuče, počneš da razmišljaš o formatu, pažnji, onome što prolazi i onome što ne prolazi. I tu se javlja opasnost da počneš da praviš slike za druge, a ne za sebe. Zato izbegavam da svoj rad prilagođavam nečemu što je promenljivo i prolazno, ne iz otpora, već iz potrebe da zadržim kontinuitet sa sobom.
Jer stvaranje, u svojoj suštini, nije komunikacija sa publikom, već dijalog sa sopstvenim iskustvom. Vremenom shvatiš da ako izgubiš svoj pogled, nema tog algoritma koji će to nadoknaditi.
Ja ga danas gledam kao prolazni prostor. Kao zid na koji lepiš tragove svog kretanja. Ne kao mesto gde tražiš potvrdu, jer u svetu koji te stalno uči da meriš uspeh brojevima, prava pobeda je kad istraješ i kad niko ne broji.
Šta za tebe znači autentičnost u vremenu kada svi imaju kameru u džepu?
Za mene, autentičnost počinje tamo gde prestaje potreba da nešto izgleda dobro, a počinje da bude istinito. Danas svi imaju kameru i mogu da zabeleže trenutak. Ali autentičnost nema veze sa tim šta snimaš, već zašto si baš to izabrao da snimiš. Da li si spreman da okreneš kameru ka nečemu što nije nužno lepo, jasno ili lako za gledanje, ali je tvoje.
Autentičnost nije osobina, već stanje. Trenutak u kojem prestaneš da izbegavaš sebe i dozvoliš da se ono što vidiš, osećaš i pokazuje poklopi, makar na kratko.
Bez potrebe da to ulepšaš ili prilagodiš očekivanjima. Ona zato nikada nije savršena. Često je nesigurna, nedorečena, ponekad i kontradiktorna. Ali je istinita.
U saradnji sa Tattoo Buvljak uspeo si da prikažeš kako tetovaže spajaju ljude i kako umetnost na telu ima posebno, lično značenje za svakoga. Kako je došlo do ove saradnje i šta te je u tom procesu najviše inspirisalo?
Do saradnje je došlo spontano. Moja drugarica Dijana spojila me je sa njenim dečkom Mikijem i iz tog susreta otvorio se ceo prostor za ovu priču. Kada sam došao tamo, nisam video događaj, video sam ljude. Svet koji funkcioniše po sopstvenim pravilima. Najviše me inspirisala toplina, direktnost i bliskost koja se ne glumi. U toj jednostavnosti shvatiš da ne moraš ništa da dodaješ, dovoljno je da budeš tu i da zabeležiš ono što već postoji. Tetovaže su tu bile samo površina. Ispod njih su bile priče, odluke i trenuci koji ostaju, bez potrebe da se objašnjavaju. I možda je to ono što me je najviše pomerilo, činjenica da niko nije pokušavao da ostavi utisak, a opet je sve imalo težinu.
Kada bi morao da biraš, video ili fotografija?
Ne vidim fotografiju i video kao izbor između dve opcije. Fotografija je bila osnova mog rada, ali vremenom sam shvatio da postoje stvari koje ne mogu da stanu u jedan kadar. Prelazi, pokreti, kratke promene koje izmiču trenutku.
Video mi je omogućio da ih zabeležim. Ne kao zamenu za fotografiju, već kao njen nastavak. Fotografija mi je i dalje bliža. U njoj postoji jasna odluka, presečeš stvarnost i kažeš: ovo je to. Nema nazad, nema objašnjenja. Video je drugačiji. Ne daje ti kontrolu na isti način, moraš da ga pustiš da se desi.
Na kraju, ne biram između ta dva. Biram trenutak. A forma dođe posle.
Foto: Dejan Stojanović
