Renomirana umetnica Gala Čaki za Journal: „Ili si jak ili nisi. Ili si spreman da platiš cenu ili nisi. Nema trećeg puta”

Gala Čaki je umetnica u pravom smislu te reči. Njen život i njena umetnost su duboko isprepletani – jedno nadograđuje druge. Uspeh je prirodan sled takve dugogodišnje posvećenosti, i još jedan dokaz za to je činjenica da po treći put predstavlja Srbiju na aktuelnom 10. Pekinškom međunarodnom bijenalu savremene umetnosti (koji traje do 1. februara). Njen rad po imenu Lice drugog odabran je među oko 5000 radova umetnika iz celog sveta.

O slikanju i kolekcionarstvu, potpunoj posvećenosti i prepoznavanju trenutka kada umetnik treba da se odvoji od svog rada, govori za Journal.

J _ 01 Sa slikom Lice Drugog ćeš po treći put predstavljaš Srbiju na Pekinškom međunarodnom bijenalu savremene umetnosti. Šta za tebe znači Lice Drugog u kontekstu ovogodišnje teme manifestacije Suživot?  

Po treći put sam ovde, sa svojim radom, kao samostalan stvaralac i kao neko ko nosi sa sobom svoju zemlju. Žiri je u mom delu prepoznao ono što me najdublje raduje. Razumevanje da suživot nije topljenje u mnoštvo, već susret onih koji su sazreli u svojoj samoći. Samo snažna individualnost može istinski da poštuje drugu snažnu individualnost.  Lice Drugog je ogledalo u kojem prepoznajem sopstveno lice – ne kao identičnost, već kao tajnu koja traži da bude sagledana.

J _ 02 Šta je u tvom dosadašnjem putu značila potpuna posvećenost svojoj umetnosti? 

Posvećenost nije samo slikanje, to je oblikovanje sopstvenog karaktera kao umetničkog dela. Život sam postaje skulptura koju dugo tesam, svesna da je sudbina koju stvaram moje najistinitije delo.

J _ 03 Koji je trenutak kada osetiš da je određeno delo spremno da se pusti u etar? 

Svaka slika ima svoj unutrašnji život, svoju tajnu volju. Same traže puteve ka dalekim zemljama, same biraju kod koga će ostati ili kome će se vratiti. Ja ih puštam kao ptice jer zadržati ih znači izmeniti im sudbinu. Mora postojati rastanak između dela i stvaraoca, inače ni jedno ne može dalje da raste.

J _ 04 U jednom intervjuu si izjavila da umetnička scena kod nas deluje isključivo kroz rad pojedinca, umesto da postoji i šire delovanje kulturnih institucija. Kako mladi umetnici koji se tek grade mogu da se izbore sa ovim problemom? I kako si ti uspela da deluješ izvan tih okvira? 

Postoji kod nas nekolicina ljudi koja dobro radi svoj posao. Shvatila sam da ne mogu raditi sa grupama. Jednostavno ne mogu. Grupa usporava ono što u meni mora da teče slobodno. Ježim se sporosti, neprofesionalizma i bučnosti ljudi koji bi samo da pričaju, a ništa da ne urade.

Lakše je, naravno, kada pripadaš institucijama. One te biraju, štite, nose. Ali često primećujem kod takvih stvaralaca jednu vrstu stagnacije, tromosti. Prestaju da uče. Prestaju da rastu. Meni su problemi – darovi. Svaki problem koji sama moram da rešim donosi mi novo razumevanje, novu snagu. Tako rasteš. Videla sam ljude iz najuglednijih kulturnih institucija kako ne umeju da ispune najjednostavniji papir za izvoz dela. A onda se međusobno omalovažavaju, zavide, sitničare. Od toga se ježim. Zato sam sama.

Neka mladi znaju: ili si jak ili nisi. Ili si spreman da platiš cenu ili nisi. Nema trećeg puta. Ovaj poziv ne prašta slabost.

J _ 05 U procesu sazrevanja i odrastanja, da li si primetila da se to odražava i na tvoje slike i na koji način? Da li se promenio tvoj pristup prema slikanju od samog početka tvoje karijere do sada? 

Naravno. Još uvek sam živa, nisam umrla (smeh). Kako bi moglo biti drugačije? Sve što živimo, sve što proživljavamo, ulazi u nas kao reka u more i menja nas neprimetno, ali nepovratno.

J _ 06 Zbog čega te kolekcionarstvo privuklu – i koje je prvo umetničko delo kojim si počela da gradiš svoju kolekciju? 

Ne sećam se prvog rada. Često pravim kolekcije drugim ljudima, pa sam poželela da i ja imam svoju. Razmišljam šta će ostati budućim generacijama – kako će oni znati šta je bilo dobro, a šta nije u našem vremenu. Neko mora biti svedok.

J _ 07 Kao slikarka i kolekcionarka umetnosti si proputovala ceo svet. Koje mesto ti najviše hrani dušu (i zbog čega)? 

Svako mesto nosi svoju posebnost, ali ja sam odavno shvatila da me ne hrane prostori. Hrane me duše. Stranci me otvaraju ka nepoznatim prostorima u meni samoj. Volim one koji su duhom ispunjeni, one koji nose u sebi veliku emociju i koji su ljudski u onom najdubljem, najsvetijem smislu te reči. Takve sam češće nalazila na Dalekom istoku, u Kini.

Ali evo, u poslednje vreme nešto se promenilo. Kao da su se otvorila neka nevidljiva vrata. Neobični ljudi mi prilaze ovde, u Srbiji. Iznenađena sam, gotovo zadivljena koliko se lepih duša krije u našoj zemlji. Lepi kulturom, lepom unutrašnjošću koja se ne pokazuje lako. Žive povučeno, daleko od buke, tihim životom koji svet ne primećuje. A trebalo bi da budu vidljivi. Trebalo bi da znamo za njih. Zahvalna sam što je moje slikarstvo postalo most. Spaja one koji su suđeni jedan drugom, a da se nikada možda ne bi sreli da nije bilo te veze.

Foto: Aleksandar Ramadanović