U londonskoj galeriji Tate Modern danas se za publiku otvara najveća do sada retrospektiva Tracey Emin

Retrospektiva Tracy Emin, izložba pod nazivom A Second Life se otvara danas, 27. februara 2026. godine u londonskom Tate Modern. U ekstremno izazovnom poduhvatu, Tate Modern, najvećom do sada izložbom proslavlja revolucionarni rad svetski poznate umetnice Dame Tracey Emin.

Obuhvatajući njenu izuzetnu četrdesetogodišnju praksu – retrospektiva Tracey Emin A Second Life označava najznačajniju izložbu u Emininoj karijeri. Prati ključne životne događaje koji su oblikovali njen put i transformaciju. Izložena su dela iz svih perioda, od seminalnih instalacija nastalih devedesetih godina do recentnih slika i bronzi koje će prvi put biti izložene. Osmišljena u bliskoj saradnji sa umetnicom, retrospektiva Tracey Emin izlaže preko 100 radova iz oblasti slikarstva, videa, tekstila, neona, skulpture i instalacije, demonstrirajući njen ogoljeni i sirovi pristup deljenju iskustava ljubavi, traume i ličnog razvoja.

Tracey Emin: A Second Life je predstavljena u Eyal Ofer Galleries. Izložba je realizovana u partnertvu sa modnom kućom Gucci, uz dodatnu podršku Tracey Emin Exhibition Supporters Circle, Tate International Council, Tate Members i Tate Americas Foundation. Kustoskinja izložbe je Maria Balshaw, direktorka muzeja Tate, zatim Alvin Li, kurator u International Art, uz podršku Asymmetry, Tate Modern i Jess Baxter, pomoćni kustos, International Art, Tate Modern. Realizovana je uz pomoć Harry Wellera, koji je kreativni direktor u Tracey Emin Studio.

Izložba će trajati do 31. avgusta 2026. godine. Galerija je otvorena svakog dana od 10 do 18 časova, a petkom i subotom do 21 čas, počev od 27. februara. Prateći program obuhvatiće razgovore sa kustoskinjom i umetnicom, muzički program i mnoge druge kulturno-umetničke programe.
Karte po ceni od 20 funti je moguće nabaviti na sajtu Tate Modern.

Tracey Emin – umetnica koja je od života žene stvorila umetnost

Tracey Emin rođena je 1963. godine u Londonu. Trenutno živi i radi u Margateu (UK) i u Francuskoj. Emin je izlagala širom sveta, uključujući velike izložbe najvećim muzejima sveta kao što su Orsay u Parizu (2019), Leopold u Beču (2015) i Stedelijk u Amsterdamu (2002).

Eminin rad zastupljen je u muzejskim i javnim zbirkama širom sveta, uključujući: British Museum u Londonu, Getty Institute u Los Anđelesu, MoMa u Njujorku i Centre Pompidou u Parizu i mnogi drugi. Predstavljala je Veliku Britaniju na 52. Bijenalu u Veneciji. Od 2011. godine je profesorka crtanja na Royal Academy of Arts u Londonu. Odlikovana je 2012. godine titulom Commander of the Most Excellent Order of the British Empire (CBE) za doprinos vizuelnim umetnostima. Počasno zvanje Dame joj je dodeljeno 2024. godine u okviru King’s Birthday Honours za zasluge u umetnosti.

Kao umetnica, Tracy Emin je zauvek promenila naše razumevanje o tome šta umetnost može da bude. Aktivna kao i prvog dana, Tracy nastavlja da utiče na savremenu umetnost i danas, koristeći žensko telo kao medij kojim istražuje strast, bol i izlečenje.

Retrospektiva Tracey Emin iz ugla autorke

Na svom instagram nalogu, neposredno pred svečano otvaranje 25. februara, umetnica Tracey Emin je podelila sa pratiocima koliku joj nelagodu predstavljaju javni događaji u njenom „drugom životu“. Naime, od kada je zbog invaliditeta prinuđena da svakodnevno nosi stomu, ne oseća se udobno u stvarima koje je ranije obožavala da nosi, kao što su haljine. Njeno nežno podsećanje na ograničenja u vezi sa oblačenjem nije je sprečilo da se u Tate Modern pojavi viteški obučena. Naravno – izabrala je veoma udobnu ali i stilizovanu kombinaciju. Njena pratnja za ovu priliku bili su studenti koji su na rezidenciji u njenom centru za savremenu umetnost u rodnom gradu Margate.

Na svečanom otvaranju, povodom izložbe koju će posetioci moći da vide počevši od danas, čuli smo i reči Dame Tracey Emin.

Veoma sam uzbuđena zbog izložbe u Tate Modernu. Za mene je to jedan od najvećih međunarodnih muzeja savremene umetnosti na svetu, i to ovde u Londonu. Osećam da će ova izložba, pod naslovom ‘A Second Life’, za mene biti odrednica. Trenutak u mom životu kada se osvrćem unazad i idem napred. Istinska proslava življenja.

Tracey Emin i posveta gradu Margate

Duboko ukorenjena veza sa rodnim Margateom gde danas ima i umetničku školu predstavlja stalnu nit u njenoj praksi. Napustivši Margate sa 15 godina, Emin se povremeno vraćala tokom kasnih tinejdžerskih godina i ranih dvadesetih, pre nego što se 1987. preselila u London da bi studirala na Royal College of Art.

Nakon što je u Margateu 2016. prisustvovala smrti svoje majke i preživela rak 2020, Emin se vratila u primorski grad. Učinila ga je svojim stalnim domom i osnovala Tracey Emin Artist Residency, besplatnu umetničku školu koncipiranu kao niz studija za rezidencijalne boravke i zajednički rad. Ovogodišnja generacija studenata koji borave tamo, došli su sa umetnicom da prisustvuju svečanom otvaranju 25. februara.

Retrospektiva Tracey Emin u Tate Modern prikazuje i radove iz njenog života usredsređene na Margate. Kroz sećanja iz detinjstva Tracey Emin istražuje način na koji se vraća svojoj ličnoj istoriji i iznova je pripoveda. Naglašavajući burne godine koje je tamo provela, Mad Tracey From Margate: Everybody’s Been There (1997) razotkriva njene najintimnije misli kroz ručno prošivene fraze, pisma i crteže, dok drveni rolerkoster It’s Not the Way I Want to Die (2005) crpi inspiraciju iz čuvenog zabavnog parka Dreamland kako bi reflektovao njene anksioznosti i ranjivosti.

Drugi život Tracey Emin

U središtu izložbe nalaze se dve ključne instalacije: Exorcism of the Last Painting I Ever Made (1996) i My Bed (1998). Prva dokumentuje period od tri nedelje tokom kojih se Emin zaključala u galeriji u Stokholmu, pokušavajući da razreši svoj odnos prema slikarstvu, koje je napustila šest godina ranije nakon iskustva abortusa. Nakon toga sledi Eminina kultna instalacija nominovana za Turnerovu nagradu. Dokumentuje njen oporavak od sloma izazvanog alkoholom. Ovi izuzetni radovi vode posetioca iz Emininog prvog života u njen drugi život, nakon bolesti i operacije.

Neposredno iskustvo raka, operacije i invaliditeta direktno je tematizovano u izložbi, naglašavajući njen otpor bilo kakvom razdvajanju privatnog i javnog. Recentna bronzana skulptura Ascension (2024) istražuje Eminin novi odnos prema telu nakon velike operacije usled raka bešike. Prikazane su i nove fotografije koje pokazuju stomu sa kojom ona danas živi.

Retrospektiva Tracey Emin kulminira time što umetnica u slikarstvu istražuje dimenzije svog drugog života. Života nakon bolesti. Iako su bol i slomljeno srce i dalje prisutni, Eminine ambiciozne slike velikog formata poseduju transcendentan, duhovni kvalitet, ukazujući na odlučnu nameru da živi u sadašnjem trenutku. Skulptura Death Mask (2002) nalazi se među velikim formatima koji ilustruju život proživljen punim intenzitetom. Van zidova galerije, monumentalna bronza I Followed You Until The End (2023) dominira prostorom ispred Tate Moderna, pozivajući prolaznike da dožive visceralni rad Tracey Emin.

Odgovor na aktuelna pitanja

Tracey Emin se kroz umetnost gotovo neprekidno suočava sa ličnom traumom i bolom, razbijajući stigmu oko tema o kojima se nerado govori. Isto tako i retrospektiva Tracey Emin odražava i posvetu aktuelnom trenutku. Umetnica se vrlo dobro seća kako je njen rad koji je na radikalan način tematizovao temu abortusa, bio vizionarski. Danas je abortus sve manje i manje dostupan, a njeni raniji radovi postaju zabranjeni za izlaganje u SAD.

Izložba se bavi umetničinim iskustvom seksualnog nasilja, uključujući neon I could have Loved my Innocence (2007) i vez na kaliko-platnu Is This a Joke (2009). U jednom od svojih najličnijih video-radova, How It Feels (1996), Emin daje uznemirujući, ali osnažujući prikaz abortusa koji je pošao po zlu, opisujući institucionalno zanemarivanje, fizičke i psihološke posledice odbijanja majčinstva, kao i mizoginiju koja ga prati. Javnosti prvi put prikazan, jorgan The Last of the Gold (2002) ispisan je „A do Z abortusa“, pružajući savete ženama koje se nalaze u sličnoj situaciji.

Direktorka galerije, kustoskinja izložbe Maria Balshaw takođe se obratila na otvaranju izložbe.

Danas sam zaista zadovoljna što smo uspeli da uključimo ovaj rad, The Last of the Gold. To je delo koje nikada ranije nije bilo javno prikazano, iako je nastalo 2002. godine. Ono je poput priručnika sa savetima za žene: šta se dešava, šta da uradite ako neočekivano ostanete trudni, kako da razgovarate sa lekarom, kako da brinete o sebi, kako da sprečite trudnoću. Ali i kako da se nosite s trudnoćom, ako se dogodi u neželjenom trenutku. Rad je bio u privatnom vlasništvu; mislim da se Tracey tada plašila da „previše govori“. A ja osećam da je to delo koje moramo ponovo da vidimo 2026. godine. Ako pogledamo svet oko sebe, ženama se u mnogim zemljama uskraćuje pravo na kvalitetne savete o reproduktivnom zdravlju. I pravo na abortus kada im je potreban. Dakle, nažalost, ovi saveti su nam ponovo potrebni.

Photo: Tate Modern

Prevod sa engleskog: Marija Ratković