Radhika Chitalia je umetnica koja pretvara očev pasoš u intimni umetnički dnevnik

Postoje predmeti koje čuvamo i kada više nemaju praktičnu svrhu. Stari dokumenti, fotografije, pisma ili stvari koje su pripadale nekome koga više nema često postaju mali, fizički tragovi nečijeg života. Za ilustratorku Radhiku Chitaliju jedan takav predmet bio je pasoš njenog pokojnog oca.

Dok je sređivala njegove stvari, pronašla je njegov pasoš kojem je istekao rok važenja. Umesto da ga baci, odlučila je da njegove stranice ispuni ilustracijama. Tako je dokument koji je nekada beležio njegova putovanja postao prostor za jednu novu, ličnu priču.

Putovanja koja nisu stigla da se dogode

Chitalia je rođena u Indiji, a više od deset godina živi u Kopenhagenu. Njen otac voleo je da putuje i planirao je da nakon penzionisanja sa suprugom obiđe svet. Do tih putovanja, međutim, nije došlo.

Upravo je ta ideja postala važan deo rada sa pasošem. Umesto da ukloni ono što je već postojalo na njegovim stranicama, Chitalia je slikala direktno preko njih. Vize, imigracioni pečati i prazne stranice ostali su vidljivi i postali deo novih ilustracija.

Na taj način stvarna putovanja njenog oca ostala su zabeležena zajedno sa onima koja je umetnica zamislila. Pasoš je od dokumenta koji potvrđuje kretanje između država postao nešto mnogo ličnije, svojevrsna memorijska kapsula.

Između dokumenta i slike

Chitalia je za ovaj projekat koristila gvaš, a prazne stranice pasoša pretvorila je u male kompozicije ispunjene različitim motivima. Među njima se pojavljuju portreti, igraće karte, smokve, insekti i kuća koja lebdi u noćnom nebu, dok se originalni pečati i vize prepliću sa oslikanim elementima.

U radu se tako susreću dve različite vrste zapisa. Jedna pripada administrativnom svetu, datumima, pečatima i vizama koje potvrđuju da je neko zaista bio na određenom mestu. Druga je potpuno lična i izmišljena, nastala iz sećanja, mašte i potrebe da se jedan život nastavi pričati i nakon smrti.

Chitalia je kasnije govorila o ovom procesu kao o načinu da se nosi sa tugom. Oslikavajući prazne stranice, istovremeno je stvarala nešto što njen otac nije stigao da ispuni, nastavak putovanja, ovog puta kroz ilustraciju.

Predmeti kao tragovi sećanja

Posebnost ovog projekta nije samo u tome što je jedan pasoš postao umetničko delo. Važan je i način na koji je Chitalia sačuvala ono što je već bilo zapisano u njemu. Umesto da stari dokument posmatra kao nešto što je izgubilo svoju funkciju, ona ga je tretirala kao predmet koji već nosi deo nečije priče.

Nakon pasoša počela je da oslikava i druge dokumente koji su pripadali njenom ocu. Lični predmeti tako postaju materijal za novi oblik arhive, onu koja se ne zasniva samo na činjenicama i datumima, već i na emocijama, sećanjima i imaginaciji.

Upravo zato njene ilustracije deluju kao nešto između porodičnog albuma i umetničkog dnevnika. Ono što je nekada bio običan dokument sada čuva drugačiju vrstu uspomene. Ne samo mesta na kojima je njen otac bio, već i ona do kojih nikada nije stigao.

Foto: Instagram (@handmade.by.radhika)