Britanski umetnik David Hockney preminuo je u 88. godini života u svom domu, 11. juna 2026. godine. Njegova smrt označava kraj jedne od najdužih i najdoslednijih umetničkih karijera savremenog doba – karijere koja je trajala više od šest decenija i koja je, u svakom svom periodu, preispitivala samu ideju posmatranja.
Hockney je bio umetnik koji nikada nije pristajao na jednu formu. Njegovo delo se kreće između slikarstva, fotografije, kolaža i digitalnih medija, ali u suštini ostaje jedno pitanje koje se ponavlja: zašto verujemo onome što vidimo.
Rođen 1937. u Bradfordu, Hockney je već tokom šezdesetih postao jedno od ključnih imena britanskog pop-arta.
Njegove slike Kalifornije, bazena, sunčeve svetlosti i distorziranih perspektiva nisu bile samo prikazi jednog mesta, već pokušaji da se uhvati stanje percepcije – trenutak u kojem svet postaje slika, a slika postaje sećanje. Radovi poput A Bigger Splash nisu samo ikonični zbog svoje estetike, već zbog načina na koji razgrađuju ideju realnosti. U njima je voda istovremeno i materijalna i apstraktna, pokret i zamrznuti trenutak, prisustvo i odsustvo. Hockney je uvek bio zainteresovan za tu granicu – gde prestaje ono što vidimo i počinje ono što zamišljamo da vidimo.
U kasnijim decenijama, njegov rad se pomerio ka pejzažima Jorkšira i digitalnim crtežima na iPadu.
I tu se ništa suštinski ne menja, osim alata. I dalje je reč o pokušaju da se uhvati svet u njegovoj prolaznosti, ali sada kroz svetlost ekrana, kroz piksele, kroz novu vrstu ruke koja crta. U vremenu u kojem umetnost često juri spektakl, Hockney je ostao veran sporijem ritmu posmatranja. Njegove slike ne traže trenutni odgovor, već navikavanje oka – disciplinu gledanja. Kao da sugeriše da je percepcija nešto što se uči, a ne nešto što se automatski poseduje.
Njegov opus se često opisuje kao most između modernizma i digitalnog doba, ali možda je preciznije reći da je David Hockney bio umetnik koji je odbijao ideju krajnje forme slike. Za njega, slika nije bila zatvoreni objekat, već proces – način da se svet stalno iznova sklapa. Smrt Davida Hockneyja zatvara fizičko prisustvo jednog od najvažnijih vizuelnih mislilaca 20. i 21. veka, ali ne i njegovo pitanje. Jer pitanje koje je postavljao (šta zapravo znači posmatrati) ostaje otvoreno, možda i relevantnije nego ikad. Njegove slike nastavljaju da funkcionišu kao prostori u kojima se posmatrač susreće sa sopstvenim načinom gledanja. I upravo tu, između oka i slike, Hockney ostaje prisutan.
Foto: Profimedia
